Dragan Jakovljević: Krik dečje duše

Na osnovu istinite ispovesti čitateljke N.

Prošle su tri decenije otkad sam, sa starinskom putnom torbom u ruci i rancem na leđima zatvorila poslednju stranicu jednog važnog poglavlja u svom životu i započela sledeće. Takvu podelu svog puta, naravno, u to vreme nisam imala u vidu. Znala sam da će avantura u koju krećem biti prilika za nova životna iskustva i saznanja, ali ne i da će se nakon tog iskoraka iz porodičnog doma, i životi ljudi iz mog okruženja promeniti iz korena.

Trideset godina je trebalo da prođe da bih počela da ispisujem ove redove. Jer, ona u meni, koja je uvek stizala da razgovara sa svakim ko bi joj se činio zanimljivim, koja je upijala tuđa iskazana i prećutana osećanja i pokretala mnoge teme bliske čovekovoj duši, volela je i imala potrebu da beleži i piše o svemu, osim o ovome što upravo beleži. Čekala je, valjda, da oprosti i zaboravi. Uspela je samo u prvom. Oprostila jeste, ali zaboravila nije.  

Borba da se to dogodi bila je velika, uz mnogo duševnih rana, neprospavanih noći, nemirnih snova, bunila pre iznenadnih buđenja i beskrajno tužnih jutara. Mislim da ni mnogi koji me poznaju iz prve tri decenije moga života, a koji će možda čitati ove redove, neće u prvom trenutku znati o čemu govorim. Razlog moguće neverice je sveprisutna mimikrija, kojom su moji roditelji nastojali da svoj brak i porodicu, u očima drugih ljudi predstave kao idealne. I to im je polazilo za rukom. Tako je, posle trideset pet godina njihovog zajedničkog života, malo kome bilo jasno zašto se naša prividno skladna porodica raspala.

Osim mojih roditelja, to smo znali samo mi deca i nekoliko najbližih rođaka, kojima se moja majka u retkim prilikama poveravala. Istina je da su moji roditelji imali mnogo ljubavi za svoju decu i da su je pokazivali, ali je to osećanje među njima samima tokom godina odlutalo nekuda i trajno nestalo. Verujem da njega u mome ocu nikada nije ni bilo, a da je u slučaju majke ljubav kasnije ustupila mesto trpljenju i imaginarnoj nadi da će nekada, možda, biti bolje.

Često sam sa druge strane vrata, iz svoje sobe, sa strahom slušala očev jednolični glas, prigušen kako ga mi deca ne bismo čuli. Tu vrstu njegovog glasa nikada nisam mogla da čujem u drugim prilikama.

Živeći u večitom strahu da se taj najstrašniji glas koji sam mogla da zamislim iz njega ponovo ne javi, majka je dobro znala šta će joj on doneti, ali sam i ja u njemu videla bodež koji se poluglasno i sasvim lagano, ali veoma uporno, klati i ubada me svojom oštricom posred srca.

U očevim jednoličnim monolozima smenjivalo bi se svega nekoliko rečenica, izgovaranih u mnogo različitih varijacija, međusobno sličnih. U njima sam mogla da razaberem njegovo kajanje zbog davnog, sopstvenog izbora, po njemu pogrešnog. Majčini odgovori su se retko mogli jasno čuti, jer joj odgovaranje nije bilo dozvoljeno, a on je svoju priču uvek završavao bujicom najcrnjih pretnji i zlokobnom porukom: “Rešićemo to, samo dok deca odrastu…”.

Priljubljena uz vrata koja su delila dnevnu sobu od moje, mnogo puta sam poželela da ih otvorim i izgovorim sve što mi je u tim trenucima bilo na duši, ali to nikada nisam učinila. Dok sam mogla, poštovala sam majčinu molbu da se u njihove razgovore ne mešam i da čak, ne dajem otvoreno do znanja da bilo šta o tome znam, jer bi, kako je verovala, mojim uključivanjem u očeve monologe njene patnje postale veće.

Verujući kako o svemu tome ni ja, niti bilo ko drugi osim majke ne zna ništa, otac bi u mom i u prisustvu rodbine veselo govorio o svakidašnjim temama. Ponekad bi me, u ranom detinjstvu, ljuljuškao na krilu i, na moju veliku radost, govorio mi stihove epskih narodnih pesama, pa je Marko Kraljević u to vreme postao moj omiljeni heroj.

Mojoj radosti nije bilo kraja kada mi je otac za sedmi rođendan poklonio “poni” bicikl, prvi u čitavom našem kraju. Kasnije se iskreno interesovao za moje školske obaveze i ocene, premda je za roditeljske sastanke i pomoć oko pisanja domaćih zadataka, moja majka ipak zaduživala sebe.

Otac je, kako su pomalo u šali oboje govorili, u našoj kući bio gost, ili prolaznik, u pauzi za ručak nakon kraja radnog vremena, a pre odlaska u obližnje selo, gde je pomagao dedi u vođenju domaćinstva. Ponovo bismo ga viđali tek kasno uveče, umornog od poljskih i ostalih radova.

Za vreme letnjih raspusta, u selu smo mu se pridruživale sestre i ja, zajedno sa našom majkom. Iako smo bile gradska deca, vrlo rano smo naučile da drvenim vilama početkom leta prikupljamo pokošenu travu i plastimo, da u avgustu sakupljamo šljive i odnosimo ih u drvenu burad pripremljenu za pečenje rakije, a ujesen beremo kukuruz na dedinom imanju. Za razliku od moje dve sestre koje su uvek bile poslušne i marljive, meni su radovi na selu ponekad teško padali, naročito ako sam znala da za to vreme moje drugarice u našoj ulici igraju badminton, bacaju frizbi ili veselo čavrljaju, okupljene oko stare lipe.

Ipak, kasnije sam svojim roditeljima bila zahvalna što su mi omogućili da u tim godinama na selu saznam i doživim mnogo toga što moji vršnjaci u gradu nisu. Da mi u tome tada nisu pomogli, verovatno da bih zauvek ostala uskraćena za istinski suživot sa prirodom, kakav nikada posle toga nisam imala prilike da osetim.   

Otac se u mojim prvim mladalačkim godinama često, ali vrlo diskretno i pomalo kroz šalu raspitivao da li mi neki od drugara iz društva sa kojim izlazim “znači i nešto više”, ne propuštajući priliku da otvoreno kaže kako on svoju decu voli najviše na svetu. Bio je poznat po marljivosti i želji da svojim radom, kako je govorio, ćerkama jednoga dana omogući lagodan život.

Cenila sam sve što je tada činio za nas i poštovala ga zbog toga. Ljubav koju sam osećala prema majci bila je beskrajna, dok bih svoj odnos prema ocu pre nazvala poštovanjem prema onome što je iskreno i sa mnogo požrtvovanja činio za svoju decu.

To moje osećanje se, međutim, neprestano sukobljavalo sa iskrama straha od njegovih reakcija na sve što mu se nije dopadalo. U narodu se takvo ponašanje kratko opisuje kao “preka narav”. Moj otac je bio poznat kao “prek” čovek, a šta to zapravo znači saznala sam mnogo kasnije, kada sam se zainteresovala za psihoanalizu i psihoterapiju i proučavala ih.

Dovoljno je bilo da mu posao ne krene od ruke ili da mu se ne dopadnu nečije reči, pa da se u njegovu prekost, iskazanu kroz viku i krajnje nepredvidive reakcije, uvere svi koji bi se tada našli u njegovoj blizini. Poznavajući tu njegovu osobinu, svi smo se trudili da iz svog ponašanja i vokabulara izbacimo ono što bi potencijalno moglo da naljuti našeg oca. To je, međutim, u meni stvorilo jednu vrstu otpora koji, i da sam želela, nisam mogla da suzbijem. Kao dete, a i kasnije, nisam bila u stanju iskreno da volim one kojih sam se bojala. Jedina razlika bila je u tome što sam se u godinama detinjstva pretvarala da to mogu, uverena da mi druge nema. Time sam, sada znam, nesvesno doprinosila da naša idilična porodična slika blista dodatnim sjajem i da varka u očima posmatrača tako postane potpuna.

Očev, donekle nerazgovetan, ali dobro poznati, neprijatan glas, obično me je budio rano izjutra. Na posao je uvek odlazio najpre on, zatim moja majka, dok su meni časovi u školi počinjali nešto kasnije. Znajući da njegov monolog počinje, hitro bih ustajala iz kreveta i prislanjala uho na vrata. Dok mu je majka kuvala kafu i postavljala doručak, upućivao joj je svoje uobičajene uvrede i pretnje. Sve te ružne reči ličile su mi na neku besmislenu, odlično uvežbanu mantru ili zvuke sa pokvarene gramofonske ploče. Njegovu ploču je, međutim, osobenom činilo to što smo njen sadržaj uvek iznova preživljavali sa mnogo bola, straha i gorčine, a moja majka i sa suzama, ne nalazeći način da čoveku koji je, prema našem tadašnjem uverenju, bio ozbiljno bolestan, damo do znanja da se problem koji je postojao možda može rešiti ukoliko on sam pristane na to.

Mnogo kasnije saznala sam da se takvo ponašanje označava kao psihičko zlostavljanje, ali u to vreme niko od nas u kući nije bio u prilici da se o tome konsultuje sa stručnim licima. U vreme mog detinjstva je u našoj patrijarhalnoj sredini i sam odlazak psihijatru smatran velikom sramotom za onoga ko se odluči na taj korak, a i za njegovu porodicu, pa je i psihoterapija za nas bila malo poznat pojam. Za ljude koji su posećivali psihologe ili psihijatrijske ordinacije govorilo se da su “na korak od Laze”, što je i danas skraćeni naziv najpoznatije srpske ustanove za zbrinjavanje pacijenata sa teškim mentalnim poremećajima.

Fizičkih zlostavljanja moje majke bilo je na početku njihovog braka, dok deca još nisu bila dovoljno odrasla da joj, kako smo kasnije govorili, “drže stražu”. Meni je u sećanju ostao jedan takav događaj iz vremena kada sam imala pet ili šest godina. Otac je, ušavši te večeri u sobu u kojoj smo, osim majke, bile i baka, moje sestre i ja, na naše zaprepašćenje pritisnuo prekidač i ugasio svetlo. Istog trenutka nastala je vriska kakvu do tada nikada nisam čula, pa mi se činilo da soba nestaje u nekoj provaliji, a i mi zajedno s njom.

Nisam znala šta se događa, ali se sećam da smo svi glasno plakali, dok je majka zapomagala i molila oca da prestane. Uspevši da, posle nekog vremena, otključa vrata, otrčala je u stričev stan i tamo našla utočište. Za njom smo izašli i mi, ali me je majka posle nekoliko minuta poslala natrag kod oca, ne bi li ga time “odobrovoljila”. Sećam se da nisam htela da mu se vratim i da sam govorila da ne volim onoga ko ne voli moju majku. Ipak, učinila sam to krajnje nevoljno, sa mnogo revolta i gorčine u duši. Kada sam ušla u kuću, on me je uzeo na krilo i počeo da mi govori pesmu o Kraljeviću Marku, pogrešno verujući da ga pažljivo slušam.

Godinama nakon toga, sve do moje pune zrelosti, mučile su me noćne more, budeći me obično posle prvog sata spavanja. U panici sam skakala iz kreveta i pokušavala da pobegnem pred opasnošću koju nisam uvek mogla jasno da definišem. Nekada mi se činilo da se plafon ubrzano spušta i da će me tako ugušiti; nekada da zemlja podrhtava i da ću, ne izađem li odmah, završiti pod ruševinama. Mnogo puta mi se činilo da, kada tako probuđena otvorim oči u mraku, neki nepoznati ljudi stoje kraj vrata i spremaju se da krenu prema meni. Takvi košmari pratili su me sve do kraja mojih četrdesetih, kada su iznenada postali ređi, ali ni do danas nisu potpuno nestali.

Od najranijeg detinjstva, pa sve do svojih kasnih dvadesetih, bila sam neka vrsta tampon zone između mojih roditelja. Kad god bi se mojoj majci učinilo da je zlostavljanje na pomolu, molila me je da ostanem u kući, jer je znala da joj se u mom ili u prisustvu bilо кoje treće osobe ništa loše neće dogoditi. U takvim prilikama sedela bih na kauču i pretvarala se da učim, ali je moje pokušaje nemogućim činio namrgođeni izraz očevog crvenog lica. Kada bi mu se na donjem delu čela pojavila neka vrsta kvrge, znali smo da tamna strana njegovog karaktera traži svoje. To je ujedno značilo i da će toga dana moj ostanak sa njima, najčešće u dubokoj tišini, biti duži nego inače.

I pored svoje eksplozivne prirode, otac je u ranijim periodima, posebno pred ljudima sa strane, svaku svoju negativnu emociju prikrivao osmehom, ljubaznošću i humorom, pa su gotovo svi u njemu videli velikog dobričinu i zavideli mojoj majci na takvom mužu. Neupućeni su majčinu poslovičnu uzdržanost u komunikaciji, koja je bila proizvod njenih stalnih strahova, tumačili kao njenu prirodnu hladnoću i neretko pogrešno zaključivali kako ona u našoj kući vodi glavnu reč. Malo je ko znao da je njena prava priroda bila potpuno suprotna od one koju je morala da pokazuje. Skrivala je svoju mudrost, obrazovanost, veselost i agilnost, kako ničim ne bi zasenila uvek dominantnu figuru svoga supruga, pa i onda kada za njegovom dominacijom nije bilo nikakve potrebe.

Za razliku od njega, koji je uzroke za svoje greške ili poteškoće tražio i pronalazio u drugima, kažnjavajući ih na načine koji su mu u takvim prilikama bili na raspolaganju, ona pravo na grešku nije imala. Bila sam pred maturom kada smo jedini put, kao porodica, otišli u restoran, ali ne da bismo se zabavili, već da bismo odabrali orkestar za ispraćaj u vojsku našeg rođaka. Majka je u jednom trenutku slučajno laktom zakačila čašu, pa se sok razlio po jednom delu stolnjaka. Usledila je strašna vika moga oca pred gostima kafane i ponavljanja kako ima “smotanu i nesposobnu ženu, koja nije u stanju čak ni sok da popije kao normalan svet”. Ljudi koji su sedeli sa nama najpre su se nemo pogledali, ali su odmah shvatili njegovu narav, pa su sve okrenuli na šalu i time mu uskratili mogućnost da nastavi.

Majka je mnogo puta bila osramoćena i u našoj kući. Ako bi se u prisustvu gostiju usudila da kaže nešto što je makar i na trenutak otkrivalo njenu duhovitost, veselu prirodu i inteligenciju ili rekla nešto što se ocu iz nekog drugog razloga nije dopadalo, bila je prekidana i ismejana. Tada bi se, poput ukorenog đačića, povlačila u sebe, a gosti i mi deca ostajali zaprepašćeni i postiđeni.

Porodična mimikrija čiji sam učesnik silom prilika bila, pretvarajući se da je sve u našoj kući u najboljem redu i da ništa neobično ne primećujem, počela je da poprima tragične oblike kada sam odlučila da prestanem da glumim dete. Tada je postalo jasno da se više ne može očekivati da će nedobroćudna priroda moga oca zauvek ostati sputana ometanjima s moje strane, bez obzira na to što su se ona svodila na moje pasivno sedenje u dnevnoj sobi. Bilo je očito da se njegov, a time i naš problem, uvećava kako godine odmiču.

Očev odlazak u penziju svima nam je doneo nove nevolje. U selo je odlazio ujutru i vraćao se predveče, ali i to malo vremena koje je provodio u kući bilo je dovoljno da svaki naš dan bude prožet strepnjama, strahovima i uvek lebdećim, prećutnim pitanjem: “Šta ako…”. Sa lica mu je s vremenom nestala svaka emocija koja bi podsećala da je nekada, i pored svoje afektivnosti, bio raspoložen i za sasvim obične, opuštene porodične razgovore. Ona kvrga na njegovom čelu, koje smo se svi u kući tako bojali, više se nije javljala samo u trenucima besa, već se otuda gotovo nikada nije ni povlačila.

Već sam uveliko bila zaposlena kada me je jednog popodneva majka sačekala na vratima i kroz suze rekla kako u kući “ima problema”. Dodala je da upravo očekuje svoga brata, koji će da “razgovara sa njim” i meni je odmah bilo jasno da je ovoga puta i fizički maltretirana. Kako bi zaustavila moju rešenost da odmah o tome razgovaram sa ocem, uhvatila me je za rukav i zadržala.

- Molim te nemoj, biće mnogo gore ako shvati da znaš… - izgovorila je rečenicu koju sam toliko puta već čula i za koju sam znala da neće još dugo moći da odlaže ono što se mora desiti.

Moj ujak, staložen i uvek vedar čovek, nastojao je da te večeri u naš dom unese optimizam i veru da će se, kako je govorio, svi nesporazumi ipak rešiti. Razgovori između njega i oca kao da su zbog mog prisustva bili zaštićeni nekim, samo njima znanim kodovima, što bi u nekim prošlim vremenima možda bilo i razumljivo. Ali, ja sam tada već bila odrasla osoba i do detalja upoznata sa svom tragikom braka mojih roditelja. Doživljavala sam je kao svoju, jer ona to i jeste bila, uprkos očevom uverenju da sve to nema nikakvih dodirnih tačaka sa mnom.

Kap koja je te večeri prelila čašu i posle koje više ništa nije, niti je moglo da ostane isto u našim životima, bila je očeva konstatacija da je u našoj porodici uglavnom sve u redu. Osetila sam kako se u meni nešto snažno pokreće i menja i shvatila da je ona uplašena devojčica, priljubljena uz vrata svoje sobe, već odavno odrasla, a da njen otac to i ne zna.

Prekinula sam njihov razgovor, rekla ujaku da problema ima mnogo i, iznenađujuće mirno krenula da nabrajam šta je to što je čitavo moje detinjstvo i ranu mladost, uprkos potpuno drugačijem uverenju moga oca, činilo nesrećnim. Osećaj za vreme i dotadašnji strah potpuno su nestali, pa ne znam pouzdano koliko sam dugo govorila. Sećam se da su me njih dvojica slušala potpuno mirno. Otac je očito želeo da sebe predstavi kao tolerantnog i mirnog čoveka, spremnog da sasluša članove svoje porodice, dok su se na ujakovom licu očitavali razumevanje i odsustvo iznenađenosti, što je značilo da mu je sve o čemu sam govorila bilo već poznato.

U očevom pogledu sam, međutim, videla zbunjenost i nevericu, ali se trudio da nam ničim ne pokaže da moju ispovest doživljava kao istinu. Majka mi je za to vreme iz kuhinje na razne načine davala do znanja da to što radim nije dobro i da treba da prekinem, ali je ovoga puta nisam poslušala.

Kada sam na kraju upitala oca da li je svestan da će, ako nastavi po starom, jednoga dana doživeti sudbinu usamljenika kome neće imati ko da priskoči u pomoć kada mu bude najpotrebnija, bez dvoumljenja je odgovorio:

- Da, svestan sam toga, ali neka!

Tada mi je postalo potpuno jasno da su poremećaji u njegovoj ličnosti postali toliki da se i poslednja nada u njegov i naš kolektivni boljitak polako gasi i nestaje.

Ujakova blagost i očita diplomatska veština učinile su da u našoj kući nekoliko sledećih dana zavlada tišina, prilično neprirodna, ni nalik istinskom porodičnom miru. Svakim danom je ta sveprisutna ljudska hladnoća bivala sve veća. Tada sam shvatila čega se majka bojala svih proteklih godina, dok me je molila da se pretvaram kako o njenim zlostavljanjima ne znam ništa. U očevom potpuno izmenjenom pogledu videla sam sebe kao njegovog novog protivnika, iako to ni tada, a ni ranije nisam bila.

Komunikacija među nama je u narednih godinu dana bila minimalna, a njegov odnos prema majci bivao sve gori i za nju teško podnošljiv. Jutarnja psihička maltretiranja više nisu bila tiha, niti ih je skrivao kao ranije i to me je navelo da prvi put počnem da razmišljam o odlasku iz zemlje. Nikada pre toga sebe nisam videla kao nekoga ko bi mogao da živi bilo gde sem u svom rodnom gradu. Tada mi je, međutim, postalo sasvim jasno da moj duži ostanak u roditeljskom domu neće biti moguć.

Mojim razmišljanjima o odlasku doprinosila je i sveukupna situacija u zemlji, iscrpljenoj ratovima na Balkanu i međunarodnim ekonomskim i političkim sankcijama. Crveni, još uvek jugoslovenski pasoš, tada nije vredeo gotovo ništa, jer se sa njim malo gde moglo putovati.

Bez velikog dvoumljenja, iskoristila sam mogućnost koja mi se ukazala i svoje sigurno radno mesto u rodnom gradu, o kojem sam godinama pre toga maštala, zamenila nesigurnim statusom honorarnog i slabo plaćenog saradnika jedne firme u inostranstvu. Neke moje kolege tada su mi pružile preko potrebnu moralnu podršku, dok prema mišljenju drugih ja, jednostano, nisam bila normalna.

Bio je osmi mart naredne godine, kada sam telefonom pozvala majku da joj čestitam praznik. Ona me je, međutim, umesto odgovora, upitala da li može da dođe. Nisam pitala zašto, jer mi je bilo jasno da žena koja je svoj brak i porodicu uvek smatrala svetinjama, sigurno ima krupan razlog za odluku da napusti sve što je do tada gradila i pokušavala da sačuva.

Već sutradan, ona i tetka su se pojavile na vratima mog iznajmljenog stančića od dvadeset kvadrata i, vidno se trudeći da me svojim rečima ne uznemire, ukratko ispričale da majčin dalji ostanak u porodičnoj kući nije moguć. Otac joj je prethodnog jutra, posle mlatretiranja koje nije bilo samo psihičko, rekao da ga uveče “slobodno ne čeka kod kuće”. Poučena ranijim iskustvima, shvatila je da te njegove reči nisu bukvalno značile da ona treba negde da ode, jer je dobro znao da nema gde, već da joj njima najavljuje da treba da se zabrine za svoju bezbednost.

Ne računajući na mogućnost da je njegova uvek poslušna supruga spremna da, i pod takvom pretnjom, sedne na voz i sa dve putne torbe otputuje van zemlje, on se narednih dana o njenim mogućim naumima intenzivno raspitivao kod najbliže rodbine. Naposletku je saznao za njeno krajnje odredište i poznanicima koji bi ga upitali za nju, govorio kako je otišla samo na kraće vreme, kako bi mi pomogla u vođenju domaćinstva i pričuvala stan dok sam poslovno odsutna. Ta priča je, kako je vreme odmicalo, zvučala sve neuverljivije, pa ju je zamenio raznim izmišljenim teorijama u kojima je njegova supruga bila isključivi krivac za krah zajedničkog života.

Majka je, u prvim mesecima boravka u novoj, njoj potpuno nepoznatoj sredini, bila veoma zabrinuta i opterećena mogućnošću da se njen muž u bilo kom trenutku pojavi na vratima našeg stana. Osluškivala je šumove u hodnicima zgrade i osvrtala se kad god bi izvodila našeg malog psa u šetnju. Kasnije mi je govorila da zahvaljujući njemu nije tih meseci “sišla s uma i onemela”. Znala sam na šta je mislila, jer nam sredinom tih devedesetih godina nijedan srpski medij nije bio dostupan, dok internet mreža kakvu danas poznajemo nije ni postojala.

Ona je po dolasku, i pored teskobe koju joj je donosila usamljenost u mom odsustvu, često sa olakšanjem ponavljala kako je srećna što konačno, posle toliko godina života u stalnom strahu, slobodno diše.

Park na obližnjem trgu i danas krase jezero, bujno rastinje i velika fontana, gde je ona prvih dana proleća pronašla družbenicu i to joj je život u stranom gradu učinilo lakšim. Bila je to vlasnica mužjaka pudle, drugara našeg psa, pa su se stara i novopečena stanovnica ovog grada često sastajale na klupama kraj jezera i uživale u ćaskanju i šetnjama svojih ljubimaca. Sporazumevale su se pantomimom i ponekom rečju ruskog jezika, ali su se, kako mi je majka govorila, uvek odlično razumele. Tako je, reč po reč, počela da uči jedan novi, njoj potpuno nepoznat jezik i već posle nekoliko meseci uveliko ga koristila u komunikaciji sa okruženjem.

Tada je imala nepunih šezdeset godina, ali je u penziju otišla pet godina ranije, kada je zbog početka rata u bivšoj Jugoslaviji propalo preduzeće u kojem je radila. Sada joj je, po dolasku u zemlju o kojoj je do tada znala veoma malo i u kojoj ni ona ni ja, kao potpuni stranci, nismo nikome ništa značili, bilo jasno da eventualno nalaženje bilo kakvog posla za nju, neće biti lak zadatak. Mnogo kasnije mi je priznala da ju je bilo stid da mi kaže kako je tih meseci zavidela čistačima ulice u našem kraju na tome što, za razliku od nje, imaju siguran posao koji bi, da je imala priliku, tada rado prihvatila.

Kako su moj neveliki i ne uvek redovni honorar i njena skromna penzija iz Srbije jedva bili dovoljni da pokriju troškove koje smo imali, uveliko smo razmišljali o načinima za uvećanje našeg budžeta. Platni promet sa međunarodno izolovanom Srbijom tada nije funkcionisao, pa je tetka redovno podizala i povremeno nam donosila majčinu penziju. Svojim posetama nam je činila neopisivu radost, jer tih godina kitnjast i svetlima okupan grad u kome smo živeli za nas nije bio samo mesto bez rodbine, već i bez prijatelja.

Narednih leta počela je da nas posećuje i moja sestra sa svojom porodicom, što nam je dane u tuđini bojilo svetlim i veselim bojama. Dostavu dokumenata iz domovine i nekih sitnica koje su nam tada značile, uspevala sam da organizujem zahvaljujuči dobroj volji vlasnika jedne beogradske turističke agencije.

Prvi tračak nade da ćemo ipak uspeti da zaobiđeno finansijsku krizu koja nam je već kucala na vrata, donela je jedna moja koleginica, upitavši nas zašto se ne raspitamo da li u obližnjoj školi ima nekog posla za moju majku. Kako nikoga u toj ustanovi nismo poznavali, ona je već sledećeg trenutka na sebe preuzela pribavljanje te informacije. Sutradan nam je javila da su vesti povoljne, pa je godinu dana nakon svog iznenadnog dolaska, majka počela da živi svoj novi život, ispunjen radošću. Kao dečja vaspitačica je radila deset narednih godina i za to vreme, prema kasnijim rečima tadašnjih mališana, a danas zrelih ljudi, ostavila nezbrisive tragove u njihovim životima.

Naš život je ušao u nešto bezbrižniju fazu kada sam i ja počela da pronalazim nove poslove i radim po nekoliko istovremeno, često bez ijednog slobodnog dana u nedelji. Posle višegodišnjeg doškolovavannja i stručnih usavršavanja, vrata na koja sam potom kucala otvarala su mi se znatno lakše. Na moje veliko iznenađenje, u nekima od njih, meni posebno važnim, bila sam dočekana raširenih ruku.

Vest o očevoj smrti stigla nam je jedne zimske večeri, desetak godina nakon majčinog odlaska. Nastradao je u samoći kao njegovom izboru, nesrećnim slučajem, u delimično završenoj kući koju je za sebe gradio u svom rodnom selu. Mogućnost da bi jednoga dana mogao da se nađe potpuno sam upravo u trenucima kada mu pomoć bude najpotrebnija, koju sam mu predočila prilikom ujakove posete i na koju je on potpuno svesno pristao, pretvorila se u tragičnu stvarnost te hladne, snežne noći.

Majčinim kasnijim povratkom u naš grad, kuća je posle mnogo godina samovanja postala mesto gde je život cvetao punim cvatom. Postala je toplo porodično gnezdo i svojom toplinom nas okupljala dugo vremena nakon toga.

Petnaestak narednih godina, majka je provela u svojoj kući, okružena pažnjom i ljubavlju mojih sestara i njihovih porodica, a ja sam im se pridruživala kad god sam mogla, često i iznenada.

Kada je tokom jedne od brojnih izolacija u vreme epidemije virusa korona iznenada prestalo da kuca srce naše majke, od njene koleginice mi je stiglo pismo u kojem je, između ostalog, stajalo:

“Došla je devedesetih iz zelene Šumadije. Iz istog kraja, sa istim žalom za zavičajem u duši, brzo smo našle zajednički jezik. Sve je razumela, nikada nikoga nije osuđivala, za svakog je imala lepu reč. Nama, koji smo je  poznavali i s njom proživeli neke lepe trenutke, ostavila je mnogo prijatnih uspomena i lekcija iz života. Kao koleginica, bila je uvek spremna da pomogne, da ohrabri, posavetuje, uteši. Sa puno strpljenja i ljubavi brinula je o mališanima u zabavištu. Uvek brižna, staložena, mirna i u situacijama kada bi svi drugi izgubili strpljenje, nikada nije povisila ton. Ostaće da živi u sećanju svih onih kojima je dotakla dušu, a takvih je mnogo... Pamtiće je njena deca, unuci, rođaci, prijatelji, kolege i generacije mališana jer, kako reče jedna od njih, sada već odrasla osoba: ‘Bila sam mala, ne sećam se puno toga, ali znam da sam je mnogo volela’. Jer, kako je jednom neko lepo rekao, ljudi će zaboraviti šta ste rekli, zaboraviće i šta ste učinili za njih, ali nikada neće zaboraviti kako su se osećali zbog vas.”