Dragan Jakovljević: KOČIJE

Među bolestima koje su obeležile naše vreme, možda je strah od nepoznatog jedna od najčešćih i najtežih. Čovek, bez obzira na okolnosti, treba da teži promenama, kako bi svaka od kreativnih strana njegove složene ličnosti dobila priliku da se iskaže i bude ostvarena. Promene posla koji obavljamo, radnog mesta, sfere interesovanja, domaćinstva u kojem živimo, grada, pa i države ukoliko je moguće, uvek su poželjne, jer onaj ko nam je poklonio ovaj život, nije zamislio da vreme u njegovom obličju provodimo statično. Da je to hteo, namenio bi nam život biljaka ili nekih još statičnijih formi. Teško je ili gotovo nemoguće u prirodi pronaći oblik života koji nije povezan sa mobilnošću, a u čovekovom slučaju reč je ne samo o fizičkoj pokretljivosti, već i o stalnom strujanju i mešanju njegovih misaonih svetova koji ne poznaju granice i zato teže novim saznajnim avanturama, istraživanjima i preplitanjima.

Neudovoljavanje toj osnovnoj potrebi čoveka nije bez posledica, ali su mnogi od nas o njima spremni ponešto da kažu tek pred kraj svog životnog puta. Upitani da li za nečim žale, tada obično spominju mogućnosti koje su im bile na dohvat ruke, a koje nisu iskoristili, jer nisu znali kako to da učine ili nisu bili dovoljno odvažni da naprave prvi korak. Najgore je kada sebi ne možemo da oprostimo šanse koje nam je život darovao, a mi ih olako propuštali.

Ima ljudi čiji bi se čitav život mogao svesti na propuštene vozove ili kočije, ali ima i onih koji su ponosni na sebe jer su uspeli da se ukrcaju gde god su želeli. Za takve umemo da kažemo kako su imali sreće u životu, ali će pre biti da sreća zaista prati hrabre i da se retko ukazuje onima koji nisu spremni da se za nju pomuče, da žrtvuju deo svog trenutnog komoditeta i slobode, da pobede svoje bojazni. Naša je dužnost da pokorimo strah, pod uslovom da nije reč o onoj njegovoj vrsti koja štiti naš život od nepotrebne ili ishitrene smelosti. Hrabrost iskazujemo u uspešnom vladanju našim strahovima, a ne borbom za njihovo odsustvo.

Žid je govorio da čovek ne može da otkrije nove okeane, ako nema hrabrosti da obalu izgubi iz vida. Možemo čitavog života ostati pod okriljem roditeljskog doma, raditi isti posao, uvek prelaziti istu maršrutu do radnog mesta i natrag, gledati "Dnevnik" u pola osam i na spavanje odlaziti u tačno određeno vreme, nikada ne odstupajući od rutine. Naravno, to je sasvim moguće i neki ljudi u tome ne vide ništa neobično, a pogotovo ne problematično, sve dok ne dođe trenutak za podvlačenje "crte" i zbrajanje svega što smo želeli i mogli, a nismo smeli.

Naravno, svako od nas treba da oseti gde su granice promena kojima se teži i kada je trenutak za poštovanje međa dopuštenog. Ne činimo li to, možemo se suočiti sa nestalnošću koja je, opet, druga krajnost u odnosu na statičnost. Ni jedna od te dve krajnosti nije dobra za čoveka i obe se treba podjednako čuvati.

Nisam siguran da je Šopenhauer bio u potpunosti u pravu kada je rekao da je ljubav prema životu zapravo samo strah od smrti i da se čovekova društvenost ne zasniva na ljubavi prema društvu, nego na strahu od samoće. Moguće je da ta vrsta straha jeste među najdominantnijima u čovekovoj prirodi, ali svakako nije jedina. Mnogi se iznenade kada vide koliko je dugačak spisak ispod one konačne crte, koju spomenuh, i to samo zato što su se bojali da u ključnim momentima kažu šta žele, pa su pri svakom takvom izostajanju doživeli po jednu malu smrt. Ako se s vremenom saživimo sa tom vrstom straha, na kraju ćemo imati utisak da smo umesto života koji nam je dat, živeli njegov privid i bili samo nemi svedoci svakodnevnog, sopstvenog umiranja.