Ni u jednoj formi živih, osim u čoveku, klice laži ne pronalaze tlo pogodno da se u njemu zadrže i razviju u neke od svojih mogućih oblika. Ali, uz dopuštenje svojih domaćina sa ljudskim likom, te klice, pošto izniknu i ogrnu se svojim pretvornim plaštom, često s lakoćom počnu da vladaju čovekovim karakterom i samim životom.
Kao i svaki korov, i ovaj ume da buja i donosi nevolje. Ne uočimo li ga na vreme i ne poradimo li na njegovom suzbijanju, može nam se učiniti slatkorečivim i korisnim saputnikom. Stoga mu s vremenom, kakve li greške, dopuštamo i vlasništvo nad sopstvenom svešću.
Za razliku od sklonosti neistinama, u čoveku se potreba da bude iskren teže ukorenjuje. Razlog je što svaka iskrenost zahteva napor. Plemenitost na koju se istina oslanja, ne gradi se u trenutku, za dan, mesec ili godinu. Tu osobinu izgrađujemo duže, tokom neprestanog traganja za njenim iskrama u dubinama svog bića, a to nikada nije lako.
Laž, pak, iznikne sama. Lako se pruža i lako prima, i otuda njena prividna prednost. Hrani je neutoljiva potreba čoveka za sažaljenjem ili slavom. Ne mislim da mnogo puta ponovljena laž može postati istina, nedirnuta i apsolutna. Pre će biti da sa svakim njenim ponavljanjem stičemo jednu naviku više.
Ali, nije svaka prećutana istina štetna, niti nam uvek od koristi ona kazana. Ima i neizrečenih istina, čija moć može biti isceljujuća, kao što snaga kazane u nevreme ili neprimerenim rečima, ponekad razori dušu. Nemamo li to u vidu, možemo se, vođeni dobrim namerama, lako saplesti o nju i svojom težinom srušiti onoga kome smo namenili svoju iskrenost, uvereni da će mu biti blagotvorna.
Skrajnuti istinu na neko vreme i ostaviti je za bolje dane, ne znači i njeno preodevanje u ruho laži, makar nam se ono činilo tako dragim i tako bezazlenim. Uspemo li u pehar istine samo jednu kap laži, zauvek gubimo njenu čistotu i, na putu sa kojeg povratka nema, stičemo novog saputnika, laskavog i vazda varljivog.
Comments