Dragan Jakovljević: Kako sam prestao da živim “na izvol’te”

Ljubaznost, predusretljivost, uslužnost, saosećajnost i srdačnost prema svim ljudima na ovome svetu, u svim prilikama i na svakom mestu, bili su postulati vaspitanja koje je moja generacija sticala u detinjstvu. I tada sam znao, kao što i danas znam, da je takvo ponašanje u godinama odrastanja poželjno, a očekivanja starijih sasvim razumljiva, jer se pokazalo da su neki moji malobrojni vršnjaci, koji nisu tako vaspitavani, kasnije postali sve samo ne “korisni članovi društva”, kako su naši roditelji i nastavnici u najkraćem predstavljali ciljeve svojih pedagoških napora.

Na njihovu plemenitu nameru i danas gledam sa mnogo razumevanja i zahvalnosti. Ipak, nastojanja da od nas načine dobre, lepo vaspitane i poštene ljude, nisu bili bez manjkavosti. U mom slučaju, najveća greška ogledala se u stečenom uverenju da moj život treba da bude nalik samouslužnoj radnji, širom otvorenoj i lako dostupnoj svima, pa i ljudima koji su samo puki prolaznici na mom životnom putu. Takvo moje shvatanje nije bilo plod molbi ili naređenja, ali sam u silnoj želji da udovoljim očekivanjima svojih roditelja, nastavnika, suseda, porodičnih prijatelja i potpunih neznanaca, osokoljen njihovim pohvalama na račum moje tadašnje pažnje i ljubavi prema vascelom svetu, postepeno prihvatio tu vrstu otvorenosti kao životni obrazac i decenijama ga se čvrsto držao.

Kroz otvorena vrata moje “samousluge” je od tada do danas prošlo mnogo divnih ljudi. Ceneći dobrodošlicu na koju su nailazili, ostavljali su mi pregršti svojih duhovnih darova, oplemenjujući moj život novim saznanjima, osećanjima i nadahnućima. Takvi ljudi nikada nisu tražili ništa zauzvrat, ali se nadam da su i oni od mene poneli nešto što će im dane, možda, činiti toplijim, kada zatreba.

Stil mog života se dugi niz godina zasnivao na principu: “Naravno da može, samo izvolite”. Njegova vrata bila su širom otvorena i kada su oko praga počeli da se okupljaju i ulaze neki drugačiji ljudi. Nasmejanost, druželjubivost i slatkorečivost su, kako će se kasnije ispostaviti, bile službenice ljudske mimikrije, stalne pratilje svih prevaranata ovoga sveta, u suštini veoma nesrećnih i izgubljenih ljudi. Iza finih manira, saosećajnih pogleda i umilnih reči, umele su da se skriju drugačije namere i vešto koriste otvorenost moje prirode. To bi ponekad postajalo očigledno već nakon nekoliko prozborenih rečenica, ali kada mimikrija nije bila samo manir, već je prožimala čitavo biće svojih družbenika, morale su da prođu i godine da bi njihova pretvorna priroda postala očigledna.

Bilo je među njima polupismenih lokalnih politikanata sklonih presvlačenjima kad god im se za to ukaže prilika; njihovih ništa pismenijih, nadobudnih ljubavnica postavljenih da lično ili preko svojih nemuštih, ali poslušnih marioneta proganjaju i odstranjuju ljude sa najvišim naučnim zvanjima; lažnih intelektualki i samoljubivih pisaca; samozvanih akademika, doktora i ambasadora; akademskih slikara koji su jedini razumeli svoje slike i uporno izbegavali da crtaju portrete, cveće i pejzaže, jer nisu umeli; nedostojnih monaha, osuđenih i raščinjenih od crkvenih vlasti, ali štićenih, unapređivanih i nagrađenih iz ruku svojih pretpostavljenih; novinara i urednika redovno kritički nastrojenih prema svojim stručnim kolegama, iako oni sami do kraja svog radnog veka nisu naučili ni pravopis ni pravilno oblikovanje rečenica; veoma govorljivih radio-voditelja sa izrazitom govornom manom; anonimnih ljudi iz naroda čija bi se lica posle izbora u ne naročito bitne forume neočekivano preobražavala i nemo nam govorila kako je naša sudbina sada u njihovim rukama.

Nijedno od takvih iskustava me, na sreću, nije preskupo koštalo, iako cene nisu bile male. Plaćao sam ih jer sam se jogunasto protivio poštovanju granice na kojoj prestaju pravila bezuslovne otvorenosti, naučena u detinjstu. Te cene su se ogledale u mojim teškim unutrašnjim borbama, kad god je izdaju trebalo nazvati njenim punim imenom i prihvatiti da se zaista dogodila.

Vrata svog života, uprkos tome, i danas držim otvorenim. Ljudi kroz njih prolaze jednako često kao i ranije, ali ih više ne dočekujem tako što sa svojih emotivnih polica skidam i uslužno pružam sve svoje dragocenosti, posebno kada se to od mene ne traži i ne očekuje. Verujem da Tvorac, koji me svakim darovanim danom čini bar malo boljim čovekom, ljude zaogrnute plaštom mimikrije na moja vrata nikada nije doveo bez razloga. Uloga svakog njihovog činjenja ili nečinjenja, na koje sam u nekim trenucima gledao kao na sopstvene poraze, bila je važna. Uz njih sam naučio da prepoznam lice zla dok zaklonjeno čuči iza privida dobra, ali i iskre skrajnute i postiđene dobrote, kada se čini da je netragom nestala.