Dragan Jakovljević: Izraz "javna ličnost" - od snova do stvarnosti

Novi mediji su, zajedno sa svojim ogromnim prtljagom, u naše živote uselili i jedan novi jezik, mnogima nerazumljiv, a ponekad i teško prihvatljiv. Zagazivši ruku pod ruku u našu stvarnost, u njoj se uveliko odomaćuju, postaju deo svakodnevice, menjaju nam dnevnu rutinu, navike, način komunikacije, pa na kraju i sam život.

Među najmarkantnijim i, po meni, najdiskutabilnijim izrazima iz tog novog vokabulara jeste i "javna ličnost". Neko će možda reći kako taj pojam nije ni nov, a ni nepoznat, jer je i do sada korišćen, što je u osnovi tačno. Ono što ga, međutim, sada čini drugačijim, jeste njegova masovna upotreba i to, po pravilu, tamo gde mu nije mesto.

Ovim pojmom su pratioci medijskih, kulturnih, umetničkih ili sportskih sadržaja decenijama označavali svoje ljubimce, u to vreme ne tako brojne, koji su, baveći se onim što najbolje znaju, postali prepoznatljivi i omiljeni u javnosti. U vreme dok su sa ekrana do nas dopirala samo dva, tri TV kanala, takve ličnosti smo mogli da izbrojimo na prste jedne ruke (eventualno i druge, ako računamo i tadašnje programe JRT-a). I onda nam je bilo jasno, a i sada znamo, da su te ličnosti bile istinske voditeljske, novinarske, pevačke, glumačke i sportske zvezde. Verujem da je svima jasno zbog čega su to bili, pa vam razloge sada ne bih nabrajao. Ukratko, bili su sve ono što većina današnjih "javnih ličnosti" nije.

Ako makar i ovlaš poslušate intervjue današnjih pevača, igrača, skakača, političara ili starleta, retko ko od njih će propustiti priliku da gledaocima da do znanja da je “javna ličnost”. Ovaj pojam u službi samopromocije možda najviše koriste učesnici tzv. rijaliti programa, izjednačavajući njime svoju prepoznatljivost po nekulturni i primitivizmu, sa popularnošću (omiljenošću) među gledaocima.

Čini se da u nerazumevanju pojmova gledanost (prepoznatljivost) i popularnost, prednjači veoma gledana voditeljka jutarnjeg programa jedne privatne televizije, dok govori o “visokom rejtingu” (gledanosti) svojih emisija i dok nas ubeđuje da to što je ljudi gledaju samo po sebi znači da je omiljena. Efekat čuđenja, često i zaprepašćenja kod gledalaca, a time i povećane gledanosti, takve televizije, nažalost, postižu ciljanim angažovanjem osoba sa očiglednim mentalnim hendikepima na voditeljskim poslovima, zloupotrebljavajući njihov problem u komercijalne svrhe.

Imajući u vidu ko, koliko često i u kojim situacijama koristi pojam “javna ličnost” dok opisuje sebe, lako možemo da procenimo da li je reč o zaista omiljenim ili samo prepoznatljivim osobama. Nije mali broj onih koji su uvereni kako je dovoljno da prilikom kreiranja svoje Fejsbuk stranice na pitanje ko su, izaberu ponuđenu opciju “javna ličnost” i da samim tim to i postanu.

Životno iskustvo nam govori da ličnosti koje su suštinski ostvarene u svom poslu, cenjene u javnosti i zadovoljne sobom, nikada nikome neće dati do znanja da su “poznate”, “popularne”, pa čak ni “javne”. Koketiranja sa takvim pojmovima najčešće su skopčana sa sumnjama u sopstvenu vrednost i po pravilu su obrnuto proporcionalna kvalitetu bilo koje vrste.