Dragan Jakovljević: Ispravljači krivih Drina

"Sve su Drine ovog sveta krive i nikada se one neće moći sve ni potpuno ispraviti. Nikada ne smemo prestati da ih ispravljamo", govorio je Andrić. Mnogi od nas su u mladosti bili uvereni da će im, odaberu li pravo zanimanje, ipak poći za rukom da Drinu učine manje krivom i tako promene svet. Ako ne potpuno, a ono bar donekle. Znam da to još uvek misli i poneko od starijih, ali su njihovi razlozi drugačiji. U mladosti je potreba za promenom sveta prirodna i poželjna, a javi li se pod stare dane, uzroke treba tražiti u aktuelnim lekarskim dijagnozama.

Najpre sam mislio da ću svoju pravdoljubivost najbolje moći da ispoljim kao advokat. To zanimanje je u narodu uvek bilo cenjeno, premda iz sadašnjeg ugla gledanja ne vidim zašto. Za razliku od lekara, koji su ugledni i omiljeni zato što nam od njih zavisi život, pravosuđe se, onako kako ga sada vidim, zasniva na snalažljivosti i veštini manupulisanja pojedinaca. Shvativši to, odustao sam od ove namere i zaplovio novinarskim vodama, pogrešno uveren da je u njima manipulisanje nepoznata kategorija. Donošenje odluke da mi žurnalistika bude profesija, a time i stil života, značilo je prihvatanje svih izazova koje to zanimanja nosi, uključujući i neprekidne napore za ispravljanje svih naših krivih Drina.

Krajem tih osamdesetih godina, medijska scena je bila prilično drugačija od današnje. Vidovi manipulacija koje danas pratimo i svesno im podležemo, tada nisu bili zamislivi. Nije, na primer, bilo moguće snimanje svojih bližnjih ili pisanje o njima. Bogatstvo jezičkog fonda, kristalno čist izgovor i poznavanje pravopisa, bili su preduslovi da bi kandidat uopšte mogao da pokuca na vrata bilo koje redakcije. Kada danas pročitam da je na nekoj svetkovini kuvan „pasulj sa svinjskim dokolenicama”, (autor verovatno ne misli na vrstu čarapa, već na kolenice), ne vidim šta drugo sirotom čitaocu preostaje, nego da takav medij udalji od sebe i nikada mu se više ne približi.

Isto misim i kada primetim da već vremešni novinar ne uočava razliku između reči „piskaranje” i „piškaranje”. Ili kada rečenicu počne sa „poštovani, dragi” slušaoci, gledaoci ili čitaoci. Neprijatnost u stomaku javi mi se i kada shvatim da osoba u čijem potpisu stoji urednička funkcija ne razlikuje značenje reči „jer” i „jel” ili kada napiše: „Uradili bih...”. Ispravljanje ovakvih krivih Drina je svakako uzaludan posao, pa današnji čitaoci kreću linijom manjeg otpora i, umesto da se u komentarima nadmudruju sa redakcijom, jednostavno promene dotadašnji izvor informisanja.

U tom, sada već prošlom veku, osoba bez ikakvog radnog iskustva nije mogla da osnuje sopstveni medij i sebe proglasi urednikom. Na tu poziciju stizalo se posle dugogodišnjeg predanog rada i tek nakon detaljnog sagledavanja dotadašnjih rezultata kandidata, od strane iskusnijih i stručnih kolega.

Dolaženja do posla prečicama, pa i „preko kreveta” bilo je uvek. Međutim, i tada je onaj ko se posluži takvom prečicom, morao da poseduje neke stručne kvalitete. Osim toga, takvom vrstom bliskosti sa nadređenim, nije se koketiralo kao danas. Znalo se da je reč o nečasnoj radnji, pa su se odnosi mentora i „snalažljivih” držali u strogoj tajnosti. Naravno da su, kao i sve tajne, i ove s vremenom postajale javne, ali je privid tajnosti ipak zadržavan, najviše iz moralnih razloga. Slična pravila važila su i za zapošljavanje rodbine i članova raznih interesnih grupa.

Ispravljanjem krivih Drina najviše sam se bavio u prvoj deceniji svog novinarskog staža, od kraja osamdesetih, do kraja devedesetih godina, kada sam i najviše naučio. Ne verujem da je bilo ko od nas dvadesetak tada potencijalnih novinara, zaboravio najvažniji dan u našem profesionalnom životu. Na oglas za posao u kragujevačkom Dopisništvu RTS-a, koji je tada u našem gradu otvorio savremeno opremljeni regionalni studio za emitovanje živog TV programa, jedan od prvih u Srbiji, javilo se nekoliko stotina mladih, ambicioznih ljudi. Šef dopisništva, legendarni Predrag Stojadinović, organizovao je audiciju u vidu više krugova testiranja, u prisustvu stručne komisije sačinjene od veoma poznatih imena beogradske televizije. Na moje veliko iznenađenje, tremu tada nisam imao, verovatno zato što sam to iskustvo shvatao kao jednu neobičnu, kreativnu igru. Nisam verovao da ću biti primljen, zato što se po gradu uveliko govorkalo kako su mesta već rezervisana za decu gradskih otaca i članova njima bliske svite. Uradio sam sve što se od mene očekivalo i kući otišao bez velikih očekivanja. Kako je vreme odmicalo, nesvesno sam potisnuo u drugi plan i ono što se toga dana dogodilo, a pogotovo svoje nade da bi sudbina u ovom slučaju svoj prst mogla da usmeri prema meni.

Da će se tako nešto ipak dodogoti, posumnjao sam kada mi je čika Milisav, naš dugogodišnji poštar, nakon nekoliko nedelja uručio pismo sa žigom RTS-a. Taj, jedan od najradosnijih dana u mom žvotu, protekao je tako što sam svakih nekoliko minuta vadio papir iz službenog koverta, pazeći da ga pri tom nipošto ne oštetim i iznova iščitavao i analizirao sadržaj pisma. Dopis se sastojao iz jedne jedine rečenice, kojom me glavni i odgovorini urednik obaveštava da sam, položivši audiciju, primljen za stalnog saradnika i poziva da dođem na posao.

Kada sam kasnije, sa našim poslovnim sekretarom Sanvilom Andonović Popadić, inače mojom omiljenom koleginicom, ragovarao o tim danima, rekla mi je da se nikako ne zanosim kako sam na audiciji bio najlepši ili najpamentiji. „Presudio je tvoj radiofonični glas, na koji je komisiji pažnju skrenuo Rade Popadić, naš tonmajstor i šef montaže”, rekla mi je tada.

Bile su to godine kada smo se svi iz te generacije novinara, približno istih godina, kalili i iskustvo sticali od najboljih, realizujući dnevni TV program. Naš urednik Predrag Stojadinović, nije nas štedeo, što nam je ponekad i teško padalo, ali se kasnije pokazalo kao odlična škola. Bez takvih „dubokih voda”, u koje smo svakodnevno bili bacani, ne bi bilo ni puteva koji su nam se kasnije otvarali.

Koleginice Maja Stanković, Vesna Hadžić i ja smo, nakon nekoliko godina sticanja iskustva u kragujevačkom Dopisništvu RTS-a i regionalnom TV programu, bili prva generacija televizijskih novinara tada tek formirane Radio-televizije Kragujevac. Informativne emisije smo najpre emitovali iz improvizovanog studija izvan grada, a zatim iz zgrade Doma samoupravljača, nedaleko od zdanja Skupštine Opštine.

Ubrzo se, međutim, ispostavilo da osnivači ovog opštinskog medija nisu baš najbolje pripremili uslove za naš rad na duže staze. Bilo je veoma teško proizvoditi televizijski program pomoću „štapa i kanapa”, kako smo mi to činili, nemajući drugog izbora. Zato je naša mala ekipa bila privremeno raspoređena u redakciju Radio Kragujevca, gde sam prethodno takođe radio. Plan je bio da tamo ostanemo dok opštinari ne ogranizuju rad RTK kao ozbiljne medijske kuće. Mada smo takvu odluku teško prihvatili, ispostavilo se da nam je rad na radiju donosio veliko zadovoljstvo i predstavljao veoma važnu etapu u Majinom, Vesninom i mom profesionalnom razvoju.

(Nastavak sledi...)