Dragan Jakovljević: Gde nestaje moja Pešta?

Mnogo sam priča, pesama, kolumni, reportaža i nekoliko romana, posvetio Budimpešti. Da li sam pogrešio? Mislim da nisam, jer je naša ljubav, rođena još sredinom devedesetih, obeležila moj život. Ipak, nešto se ovih dana promenilo.

Grad koji toliko volim i nazivam ga svojim, kao da iznenada postaje manje moj. Znam da ova vrsta ljubavi ne iščezava lako iz čovekovog srca, ali sam, iako nerado, morao sebi da priznam da lik drage mi Pešte, u mojim očima nije više potpuno blistav i neuprljan. Skrnavljenje je počelo jednim, naizgled potpuno beznačajnim događajem, a nastavljeno brzim odmotavanjem klupka tragike vremena u kome živimo, opisanim u mojoj prethodnoj priči, “Upoznao sam svog uhodu”.

Nikada nisam mogao da poštujem ili da volim bilo koga ko veruje kako će na tuđoj nesreći najbolje da izgradi svoju sreću, pa bio onaj na čiju muku se računa kao na dobitak čovek, pas, zec ili ptica. Uprava Budimpešte je, uz prećutnu saglasnost njenih stanovnika, odlučila da promeni prirodni poredak u našem okruženju i objavi smrt vrapcima, golubovima, vranama i ostalim pticama. Nije to, naravno, učinila pozivom građanstvu na odstrel, već naredbom o izgladnjivanju ptica, ne bi li tokom zime, kada hrane za njih u prirodi nema, uginule od gladi. Pisci zakona zapretili su svakome ko se usudi da vrapcu, golubu ili bilo kom drugom Božjem stvorenju koje nije čovek, pruži koricu hleba ili koje zrno pirinča kako bi preživeli zimu, kaznom od dve stotine hiljada forinti ili pet stotina evra.

O tome kako sam se ja, prvi put u svom životu, sukobio sa zakonom i nekim mentalno ne baš najzdravijim sugrađanima, uverenim da su Bogom dani da se staraju o poštovanju propisa, pročitajte u prethodnoj priči. Kao nastavak bih dodao da sam u međuvremenu, zbog one korice hleba ispružene izgladnelom i polusmrznutom golubu, doživeo bliski susret sa policijom u svom stanu, po prijavi uhoda za koje niko zvanično ne zna šta im je stvarni zadatak na našim ulicama. Mene je od daljeg progona “spaslo” to što se, kakve li neobičnosti, policajac zainteresovao za naučno zvanje, koje u Mađarskoj uvek stoji u ličnoj karti ispred imena njenog vlasnika, pa je izrazio želju da sazna i druge detalje o mom književnom, novinarskom i naučnom radu što, inače, ne bi trebalo da ima nikakve veze sa činjenicom da je došao da me (možda) fizički sprovede negde ili barem ukori. Tako mi je kao nekome ko, kako reče policajac, “očigledno nije iz kriminalnog miljea”, oprošteno teško delo koje sam, hraneći goluba, počinio protiv građana Budimpešte i ostatka sveta.

Ali, činjenica da mi je taj pažljivi čovek poklonio slobodu, nije umanjila moj osećaj da je grad koji sam toliko voleo i o kojem pišem već trideset godina, osudio na smrt hiljade živih bića samo zato što nemaju ljudski lik. Mi o tim stvorenjima ne znamo ništa, pa ni to kakva im je misija poverena na ovom svetu, ali se sa presudom bespogovorno slažemo i pravdamo je, govoreći da štiti ljude od zaraznih bolesti, među nama nikad viđenih.

Ulicom sada neretko šetam pognute glave, postiđen saznanjem da kraj mene hodaju ljudi koje i ne poznajem, ali koji znaju ko sam ja; u kojoj ulici, u kojoj zgradi, na kom spratu i u kom stanu živim, čak i ako na njegovim vratima nema mog imena; koji mogu i da vas posete, u bilo koje vreme, ako to požele. Zebem zbog saznanja da ti ljudi nisu ni policajci, niti komunalci, ali da su sigurni da čine pravu stvar kada neskriveno uhode stanovnike moje Pešte, fotografišu ih, snimaju sve do ulaza i drsko im dobacuju. Po njihovim “prijavama” ispred zgrade vam se, kao u mom slučaju, mogu pojaviti po dva, tri policijska automobila praćena zaglušujućom bukom uključenih sirena, dok okupljeni prolaznici očekuju da vide ko je zločinac i kako će izgledati nastavak scene identične onima iz holivudskih filmova.

U Peštu sam stigao pre trideset godina i u njoj se zadržao neplanirano dugo. Ona je u međuvremenu postala moj dom, upravo zbog onog nezaboravnog, fantastičnog osećaja slobode koji je, nakon iščezlog komunizma, ulivala svojim žiteljima i svakome od nas, a koji danas osećam sve manje. U njoj smo tih godina tražili i nalazili vrednosti za koje nam se činilo da ih je vreme pojelo.

Sve ovo vreme sam zbog takve Pešte, obasjane svetlostima slobode, čovečnosti i lepote, bio ponosan na nju, a i na sebe u njenom zagrljaju. Sada, pak, više nisam siguran imam li razloga da se toliko ponosim njome. Stižu vremena kada ljubav ustupa mesto zebnji.