Još od onog ranog proleća 1995, kada sam se, ne znajući tačno kuda i kome idem, zaputio preko severne državne granice, pa sve donedavno, uporno sam tragao za odgovorom na jedno pitanje. Verovao sam da svaki čovek mora da odabere jedno mesto koje će moći da nazove svojim domom. To bi, kako sam mislio, trebalo da bude tačka oko koje se okreće njegov mikrokosmos, a ona, dakako, može biti samo jedna. Zašto jedna? Zato što su mi tako govorili neki iskusniji i mudriji ljudi. Dom je jedan, a sve ostalo su samo usputne tačke naših seoba, rekao mi je davno jedan prijatelj, naslućujući zbrku koja je u vezi s tim vladala u mojoj glavi.
Po prirodom poretku stvari, taj “pravi” dom bi trebalo da bude mesto čovekovog rođenja; ona tačka kraj koje je spušten na ovaj svet; na kojoj je odrastao i vaspitavan i odakle je, možda, iskoračio nekud, dalje, putevima svojih htenja.
Decenijama sam razmišljao na taj način, sve do trenutka kada sam priznao sebi da mi takvo klasifikovanje pojma “dom” donosi samo patnju. Bila je to ona tiha, pritajena teskoba, zbog koje se u duši najpre pojavi neobjašnjivi bol, a potom i suza, na ivici oka, u trenucima svakog odlaska sa roditeljskog praga. Takvih rastanaka je, u mom slučaju, svake godine bivalo nekoliko, posle svake posete rodnom kraju. I, uvek isti bol, pred saznanjem da napuštam svoj jedini dom.
A onda me je život povukao u stranu i rekao da tako više ne ide. Ako nastaviš da me ovako mučiš, pretvorićeš me u veliku, stalno tinjajuću patnju, umesto u radost, rekao je i zagledao se u moje oči. Od tada je, malo pomalo, ne pitajući me za mišljenje, počeo da se kreće drugim putanjama.
Jednoga dana me je, u hramu Svetog Georgija u Budimpešti, upitao zar ne mislim da je vreme da i grad u koji me je, na moju molbu, doveo i zadržao dugi niz godina, počnem da osećam kao svoj dom. Posle tog pitanja, nešto se u meni pobunilo. Govorilo mi je da treba da se setim da smo naučeni da je dom samo jedan i da bi prihvatanje novog značilo izdaju starog. Pa da, to bi značilo i izdaju sebe samog, mislio sam.
Život me je toga dana uhvatio za ruku, odveo u stan, rekao da sednem i pružio mi olovku i papir. Mojom rukom je počeo da ispisuje razloge zbog kojih bih mogao da kažem da je grad u kome toliko dugo živim i moj dom. I, na moje iznenađenje, razlozi su se nizali, pa je lista postajala sve duža.
Dopisivanja tog spiska nastavljam i danas. Najzad shvatam da nijedan novi dom ne znači izdaju starog; da nijedno novo prijateljstvo ne traži napuštanje onih ranije stečenih; da neću biti bogohulni izdajnik svoje duše, ako priznam da roditeljsko gnezdo, iako toplije od svih, nije jedino mesto na svetu koje čovek sme da nazove svojim domom, ako tako oseća.
Posle nimalo lakog otrgnuća od nametnutih uverenja o “vernosti” prema zavičaju i opasnosti od moguće “samoizdaje”, u rodni grad odlazim i iz njega se najzad vraćam radostan. Znam da se ne ljuti što pod ovom nebeskom kapom postoje još neka mesta koja, kao i njega, mogu da nazovem domom. Uz moj Kragujevac, to su i moja Pešta, moj Beograd i moj Rovinj. Mnogo je razloga zbog kojih je svaki od njih i moj, ali o tome ne bih mnogo da vam govorim. Kao ni druge ljubavi, ni ove ne trpe objašnjenja, niti ih dopuštaju.