Dragan Jakovljević: BUJICA LAŽNIH INTERESOVANJA

O tome da smo sve okruženiji ljudima skoncentrisanim samo na SEBE, na SVOJE potrebe, na SVOJA osećanja, na SVOJE dijagnoze, na SVOJE patnje i SVOJE užitke (verovatno zato što i sami, manje ili više, postajemo takvi), ne moram mnogo da vam govorim. Srećemo ih svuda, naizgled iste kao ranije, ali zapravo potpuno promenjene. Da je tako, shvatamo kada posle podužeg razgovora o NJIHOVOM životu, izostane pitanje: „A kako si ti?“. Takav vid interesovanja danas retko možemo čuti čak i u američkoj, krajnje kurtoaznoj i ispraznoj verziji.

Meni je od ovog, prilično umarajućeg tipa ličnosti, ipak zanimljiviji onaj koji sam pita i sam odgovara. Da, ima i takvih. Za razliku od prethodno spomenutog, ovaj ne zaboravlja da izgovori pitanja kojima nam daje do znanja da ga interesuje naše zdravlje, raspoloženje, karijera ili izgled, s tim što se u njegovom slučaju pojavljuje jedan drugi vid problema: on ne trpi odgovore.

Sretnem danas jednog takvog koji mi je, nakon što je postavio pitanje, dozvolio tek da udahnem malo vazduha i zaustim da kažem kako sam. Dve, tri moje reči njemu su sasvim dovoljne, pa brže-bolje sam dovršava moju misao i na nju nadovezuje mnoštvo svojih, koje zatim potanko objašnjava. Bilo je uočljivo da je sve vreme usredsređen na utisak koji ostavlja, pa čak i na boju svog glasa.

Ali je zato govorio, govorio, govorio... Dopadao se sebi, pa monologu nije bilo kraja, a kako je vreme odmicalo, sve sam se teže mogao setiti početka. Pokušaji da ga prekinem ili promenim temu nikada ne uspevaju, jer su njemu moja koprcanja u tom jednostranom retoričkom vatrometu zapravo inspirativna, tim pre što sam mu, kako reče, poznat kao ljubazna i strpljiva osoba.

Posle niza njegovih pitanja i bezuspešnih pokušaja da na njih odgovorim, u jednom trenutku prestajem to da činim i umesto reči oslanjam se na mimiku, čime je on vidno zadovoljan. Jer, to znači da su moja „ometanja odgovorima u pokušaju“ prestala i da je konačno u potpunosti svoj na svome.

Кako ću se ubuduće nositi sa takvima? Jednostavno. Prekidanje prvog pokušaja da odgovorim na njegovo pitanje ću moći da oprostim, ali već sledeće uletanje u reč nikako. Šeretski ću namignuti u stilu - nikakav problem, samo ti guraj, pogledati brzo na sat ili u nebo, ili... svejedno u šta, i produžiti svojim putem. Učiniću tako, zato što mi nije namera da se prema jedinom zemaljskom vremenu koje sam dobio na dar, ponašam rasipnički i nemilosrdno ga sakatim.

Osim toga, ne vidim šta bi preduga priča o sopstvenoj sreći mogla da znači drugima, a naročito onima koji su je, možda, jednom pronašli pa izgubili. Isto tako ne verujem da bilo ko postaje veliki tako što se svojoj prepunoj zdeli glasno divi, pred onima koji svoju nisu uspeli da dohvate ili im je iskliznula iz ruku kada su to pokušali. Sve mi se više čini da čovekova veličina nije srazmerna broju (samo)pohvalnih reči, već broju darovа koje iz univerzima primi, a potom podeli drugima. Ako nešto u toj pregršti izostane, treba ostati spokojan i svakako se zahvaliti darodavcu, jer bez spoznaje odsustva, kažu, ne može biti ni sreće.