Dragan Jakovljević: LUKA KOJE NEMA

Toga dana sam se u poseti majci zadržala duže nego obično. Imala sam utisak da obe želimo da upravo taj naš susret potraje dugo, premda moje posete roditeljskom domu nisu bile retkost. Dolazila sam svakih par dana, da snabdem majku potrepštinama i ostanem neko vreme uz nju.

Moja majka je vremešna, ali vitalna žena i volja za životom joj nikada nije manjkala. Moglo se s njom o svemu razgovarati, pa sam je s vremena na vreme molila za po koji savet o vaspitavanju dece i odnosima sa kolegama na poslu. Ona je i u jednom i u drugom imala veliko iskustvo. Podigla je, zajedno sa ocem, troje dece i u isto vreme radila na šalteru u gradskoj pošti. Kasnije je imala prilike da šalter zameni kancelarijom, ali tu ponudu nije želela da prihvati. Govorila je kako bez ljudi ne može. Osećala je da joj oni, pri svakom susretu i razgovoru, prenesu po delić kosmičke energije i u tome videla Božje darove.

Te večeri je, kao retko kad, imala potrebu da se seća i razgovara sa mnom o mnogim dragim ljudima i događajima koji su obeležili i njen, a i život čitave naše porodice. Prelistavala je foto-albume i, uz osmehe, zapažala svaki detalj na fotografijama. Tačno je znala gde su i kada snimljene, šta se tih dana i meseci dešavalo u našim životima i gde su danas ljudi sa svakog od tih snimaka.

Za razliku od mene koja sam, ophrvana svakodnevnim obavezama, uveliko potiskivala iz sećanja neka ranija putovanja, svečanosti i posete, njoj se to nije moglo dogoditi. Rekla sam da joj zavidim na takvoj memoriji i da se nadam da će genetika i meni, kada budem u njenim godinama, sačuvati takvu bistrinu uma. Nasmejala se i odgovorila da će sigurno biti tako, jer su i njena mama i baka takođe imale odlično pamćenje i u dubokoj starosti.

U jednom trenutku sam joj dala do znanja da se polako bliži vreme da krenem kući, jer ujutru ranije moram na posao. Tada me je pogledala i, uz snebivanje kakvo nikada ranije nisam primetila u njenom ponašanju, zamolila da ostanem i prenoćim, ako mogu.

Pomalo iznenađena ovom molbom, upitala sam je da li se dobro oseća i treba li da pozovem lekara. Ona je, međutim, veselo odmahnula rukom i rekla da je samo osetila neobjašnjivu potrebu da neko od njene dece, makar i nakratko, ponovo bude uz nju, kao nekad.

Naravno da nisam mogla da joj ne ispunim ovu želju, pa sam odmah telefonirala mužu i objasnila mu zašto me te noći neće biti kod kuće.

– Dobro, razumem. A, preostaje li mi nešto drugo, osim da ti poverujem? – rekao je kroz smeh.

Ušla sam u svoju nekadašnju sobu i na krevetu zatekla spavaćicu koju nisam obukla otkad sam se udala, ispeglanu i uredno složenu. Raznežena, pogledala sam majku, a ona je, vidno srećna, brzo oborila pogled, jer joj je na ivici oka bila suza. Prišla sam i čvrsto je zagrlila.

– Odavno nisam bila ovako srećna, devojčice moja. Hvala ti za ovaj ostanak. Ponovo osećam da živim… – prošaputala je i vrhovima prstiju dodirnula mi obraz. 

 Provele smo još neko vreme u razgovoru, a onda sam joj rekla da nema potrebe da zbog mene ustaje rano. Svoj telefon sam podesila da me probudi u pola sedam.

– Ne brini, dušo, ja i inače ustajem u to vreme – rekla je i povukla se tiho u svoju sobu.

Te večeri dugo nisam mogla da zaspim. Slike detinjstva, odrastanja i prve mladosti su se smenjivale pred mojim očima i sve je ponovo bilo tu... Krupne oči mog starog, plišanog mede su me radoznalo posmatrale iz polumraka, kao da se pitaju da li sam to zaista ja, zašto me tako dugo nije bilo i jesam li i dalje raspoložena da mu budem najbolja drugarica. Kraj njega je sedela moja velika lutka, Staša. Dodirnuh je, a ona me pozdravi blagim naklonom i iznenada pozva svojom mamom. Glas joj je ostao isti, dečji i nežan. Kraj nje, jedan do drugog, uredno složeni spomenari, leksikon i kutija sa bezbroj salveta, brižljivo slaganih poput najvećih dragocenosti, što mi u jednom periodu života i jesu bile. Sve mi je ponovo bilo tako blizu, a tako daleko.

Sećam se da sam te noći sanjala svoju prvu učiteljicu, Danicu, drugarice iz razreda, zajednički izlet i neki matematički zadatak koji, stojeći postiđena ispred table, nikako nisam umela da rešim. Srećom, ubrzo je zvonilo i ja, zadovoljna što neću morati više da se mučim, potrčah za drugaricama na veliki školski odmor. Kada smo stigle do kraja dvorišta, sa druge strane ograde ugledah svoju majku, brižnog i nasmejanog lica. Kroz ogradu mi krišom pruža užinu i žurno odlazi, jer zna da niko od nas dece ne voli roditeljske posete za vreme školskog odmora. One su u očima vršnjaka značile da nismo dovoljno samostalni, niti zreli da nekoliko časova u toku dana provedemo bez roditeljske pažnje. Takva etiketa se nije lako skidala, kada je jednom dobijena.

– Hajde, moja devojčice, vreme je… – čujem odnekud majku.

Dovoljno je glasna da razumem šta kaže, ali i dovoljno tiha da me njene reči ne uplaše. Otvaram oči i vidim njeno nasmešeno lice. Obučena je i očito je već odavno ustala.

Hitro krećem prema kupatilu i osećam mirise prženica i bele kafe kako se šire iz naše kuhinje. Oblačim se i, dok još nisam zakoračila u kuhinju, majka me blago dodiruje i usmerava prema dnevnoj sobi.

– Evo, ovde ti je sve, spremno… – kaže. – Videla sam u rasporedu časova šta danas imate, pa sam ti spakovala sveske, udžbenike, tu su ti olovka i gumica, a u ovoj kesi patike za fizičko.

Najpre se slatko nasmejem, uverena da se šali. Pogledam je, ali na njenom licu prepoznajem prekor. Govori mi kako se nije lepo smejati kada ti neko pomaže da se spakuješ za školu i kako će mi sada to oprostiti, samo zato što me mnogo voli.

– Sada lepo doručkuj, ne možeš gladna u školu, a ja ću te posle otpratiti donekle. Nije laka ova torba, izmerila sam je, ima previše kilograma za tvoja nejaka leđa – kaže, dok pakuje i poslednju svesku i polako zatvara moju staru đačku torbu.

Shvatam da nešto nije u redu… Obuzima me strah, pomešan sa tugom i osećanjem krivice da sam nešto pogrešno učinila. Ipak, trudim se da ona to ne primeti. Kao da je sve u najboljem redu, pokušavam da joj skrenem pažnju na lepo vreme napolju i zavese, koje je nedavno kupila.

Ona neko vreme odgovara na moja pitanja i komentare, ali mi ubrzo skreće pažnju da ipak požurim, da ne zakasnim u školu.

– Ali mama, ja ne idem u školu… – kažem joj oprezno i primećujem kako joj se na licu pojavljuje zabrinutost.

– Molim? Kako to misliš „ne idem”? Ne želim to da čujem! Sva deca idu u školu.

Bio je to trenutak kada sam shvatila da naš život dobija tok kakav nismo očekivale, ili barem ne tako brzo. Od toga dana, moja majka se grčevito bori kako bi se ponovo ukrcala na taj stari, nekada zajednički brod. Znam da joj se prethodno dugo činilo da će ta lađa zauvek ostati ukotvljena u našoj mirnoj, porodičnoj luci, ali je ipak i ona jednom morala da isplovi. Otrgla se iz pristaništa i sada bez korimilara brodi izmaglicom majčinih sećanja, tražeći luku koje nema.