Dragan Jakovljević: A gde je potpis?

Кad god dobijem poslovno pismo ispod čijeg sadržaja ne stoji potpis ovlašćene osobe već samo naziv institucije, znam da nešto nije u redu – sa osobom ili (i) institucijom.

U neka ne tako daleka vremena, kada se znao „red i poredak“, pojedincu se obraćao pojedinac, u svoje ili u ime institucije koju predstavlja. Ako ste, na primer, dobili pismo iz nekog ministarstva, u potpisu bi stajalo: „U ime Ministarstva saobraćaja, Marko Marković, viši referent“. Ministarstvo bi bez ičijeg ličnog imena moglo da bude potpisano samo u slučaju da izda zvanično saopštenje kojim se kao institucija obraća građanstvu.

Isti princip je važio i kada smo dobijali pisma iz ambasada, komunalnih službi, opštinskih odeljenja ili nekih preduzeća. I za nas, a verovatno i za pošiljaoce, bilo je važno da nam se potpisivanjem nadležne osobe da do znanja da se sa te druge strane nalazi čovek, sličan nama, sa svim ljudskim karakteristikama, bez obzira na aktuelni službeni status i važnost na koju, možda, ukazuje funkcija naznačena kraj njegovog imena.

U novije vreme, međutim, takva praksa ustupa mesto jednom drugačijem principu, čija učestalost dovodi do toga da pogreška ponovljena mnogo puta s vremenom postaje pravilo i model ponašanja koji počinju da prihvataju, pa čak i slede i oni koji su joj se na počektu čudili i suprotstavljali. Кao što se samo neko vreme čudimo kada u medijima vidimo da je osoba sa očiglednim mentalnim poremećajem zloupotrebljena u komercijalne ili političke svrhe pa bez ikakvih ograda vodi pojedine TV emisije, a posle nekog vremena prestanemo da u tome vidimo bilo kakvu neobičnost, tako se i pojedini problematični trendovi u pisanoj komunikaciji prikradu i uđu u naše živote, navodeći nas da ih prihvatimo.

Neretko dobijam pisma u kojima se funkcioneri i druge ovlašćene osobe koje sastavljaju službene dopise, potpisuju samo nazivom institucije koju predstavljaju. Ne znam da li to znači da su sebe poistovetili sa ustanovom ili je samo reč o izostanku sa časa kada je u školi bilo reči o pravilnoj poslovnoj korespondenciji, ali sam sve češće u situaciji da se, umesto sa službenicima dopisujem sa ustanovama.

Pitanje je kako smo uopšte došli do toga da se pravilno potpisivanje tako često zamenjuje nepravilnim. Verujem da je sve počelo kada smo neke loše ili nesvršene đake pustili u kabinete, uprave i direkcije, dali im olovke (kompjutere) i nekontrolisanu slobodu u komunikaciji s javnošću. Кako se prisustvo nedovoljno obrazovanih tatinih, maminih ili stranačkih sinova i kćeri u tim ustanovama povećavalo, tako je nivo stručnosti i kulture u komuniciranju postajao sve deficitarnija kategorija.

Njihova neukost ponekad me dovodi u dilemu kako započeti odgovor na pismo u čijem potpisu stoji: kabinet predsednika Skupštine; kancelarija direktora fabrike, Osnovna škola „Mara Marković“ ili Ambasada (ta i ta). Sve sam bliži nameri da, sledeći njihov princip, jednog oslovim sa „Poštovani kabinete“, drugog sa „Uvažena kancelarijo“, trećeg sa „Draga školo“, četvrtog sa „Vaša ekselencijo ambasado“ i tako redom.