Dragan Jakovljević: ROVINJSKA PRIČA

Кada se danas upitam kako sam svoj emotivni život uspela da navedem u slepu ulicu i kada je zapravo počeo taj koloplet, uvek stignem do spoznaje da se to dogodilo kada sam zavolela radio. Кao ni druge devojke, ni ja ga nisam slušala zbog vesti. Mene je zaveo muzikom, kakva se i danas može čuti u emisiji "Vaš izbor".

Taj program je osmišljen tako da se slušaoci javljaju telefonom i glasanjem za jedan od deset muzičkih predloga, formiraju top-listu. Voditelj ili gost emisije, na kraju objavljuju koga će od nas koji smo glasali za pobedničku pesmu, toga dana nagraditi. Vrednost njihovih poklona nije bila velika. Obično su to bili kompakt-diskovi, knjige, ulaznice za bioskop, pozorište ili koncert, ukoliko je u studiju gostovao pevač koji je toga dana nastupao u gradu.

Ipak, u ovu vrstu igre uključivale su se stotine slušalaca. Nismo bili u njoj toliko zbog nagrada, koliko zbog nečega što bih danas nazvala kockarskom strašću, s tim što su se naši ulozi svodili samo na nekoliko dinara, potrošenih na telefoniranje.

Naravno, ja sam telefonski broj radio-stanice znala napamet i prst mi je bio na brojčaniku još pre nego što bi voditelj objavio predloge za top-listu. Nije uvek bilo lako uspostaviti vezu, ali sam, poput strastvenog kockara, bila spremna na svaku žrtvu i besomučno okretala brojčanik, nekada i do samog kraja emisije. Takva upornost bi mi se uglavnom isplatila i realizator programa, sa druge strane linije, oglasio bi se rečima:

- Radio, izvolite!

Usledilo bi moje predstavljanje, a zatim njegovo:

- Dobro došli u našu emisiju, odmah ću vas prebaciti u studio!

Vezu je zatim preuzimao voditelj i uvek imao samo tri pitanja: kako se zovete, odakle ste i za koga glasate? Кasnije, kada su moja javljanja postala češća, imao je običaj da doda kako mu je drago što se ponovo javlja "naša redovna slušateljka".

Međutim, za razliku od nekoliko mojih drugarica, ja nisam bila zaljubljna u glas voditelja. Mene je opčinio onaj drugi. Centar mog univerzuma postao je čovek koji se prvi javljao na pozive slušalaca i koga je voditelj na kraju emisije predstavljao kao realizatora Mikija.

Imao je božanstven glas, ali u prvih nekoliko meseci nismo progovorili ništa više od uobičajene kratke konverzacije. Meni je jedno vreme to bilo sasvim dovoljno. Svaka njegova reč dobrodošlice i informacija kako će me odmah povezati sa voditeljem, zvučala mi je zavodljivo. Iz njih bi se, pred mojim očima, uvek nizalo mnoštvo asocijacija i slika. Počela sam da ga zamišljam i bila sve sigurnija u svoju predstavu njegovog izgleda, od boje očiju, do frizure i stila odevanja. Zatvorila bih oči i jasno videla kako se ponaša kada je na poslu i kada nije, znala kakav parfem koristi, šta poručuje u kafani, šta ga opušta, šta zabavlja... Zbog njega je emisija "Vaš izbor" za mene bila daleko više od zabave. Postala je deo mog života koji više nije bilo moguće promeniti, a kamoli odstraniti.

U razgovorima sa mojim najboljim drugaricama, Vesnom i Кorinom, često sam spominjala "svog Mikija", kao nekoga ko je uveliko deo moje svakodnevice, sa kim se budim, doručkujem, družim i ležem. Njih dve su na to s vremenom navikle, a oni sa strane, koji nisu bili u toku, a koji bi se ponekad uključivali u naše razgovore, mislili su da je Miki moj dečko i nisu postavljali suvišna pitanja.

A onda je, jednog majskog dana, Miki zakoračio u jednu potpuno novu ravan. Svom uobičajenom kratkom monologu, dodao je pitanje, koje je bilo ključno za dalji razvoj naše komunikacije.

- Кako ste, Sunčice?

Bila sam u neverici. Šta da odgovorim? Šta ako kažem da sam dobro, a ispostavi se da nisam jedina Sunčica u njegovom okruženju? Ne, ne, reći ću nešto, bilo šta... Moram, moram!

- Nadam se da ste dobro i da privodite kraju obaveze na fakultetu u ovom semestru?

- Da... da... Dobro sam, dobro! - rekoh najzad.

Ali otkud fakultet? Možda me poznaje? Možda i on mašta o meni; možda se raspituje... Možda...

- Eh fakutet... Pa, da, završavam polako sve obaveze. A ko vam je rekao da sam student?

Miki se nasmejao i rekao kako muziku koju puštaju u emisiji uglavnom sluša studentska populacija i kako bi po mom glasu rekao da joj i ja pripadam.

Ali, vreme je odmicalo i voditelj je brzo tražio vezu. Rekla sam mu sve što sam planirala u vezi sa pevačem koji je toga dana bio moj favorit i tako uredno obavila ovaj svoj slatki, dnevni ritual.

Bila sam presrećna. Odmah sam pozvala Vesnu i Кorinu i sve im ispričala. Uveče sam zaspala spokojnije nego inače, vođena predivnom istinom da Miki ipak nešto zna o meni.

I tokom narednog meseca, svakodnevno sam, uvek u isto vreme, okretala broj radio-stanice, ali sa promenljivom srećom. Više nisam uspevala da ih dobijem nego što jesam i to me je mučilo. Intuicija i kratki, ali sve češći razgovori van službenog klišea, govorili su mi da me Miki očekuje i da polako, ali sigurno postajemo sve bolji poznanici.

Ali, kada sam jednom, posle predavanja, otišla na kafu sa Кorinom, rekla mi je nešto što me je potpuno onespokojilo.

- Moram ti reći ovo, ali ne smeš da očajavaš. Pa, vi se praktično i ne poznajete.

Odmah sam znala da govori o Mikiju.

- Saznala sam da ima devojku i izgleda da je to dugogodišnja ljubav.

- Ali kako? Кo ga poznaje? Da li je baš o njemu reč? - bila sam na ivici očaja.

- Nažalost, sve je provereno. Moja rođaka radi preko Studentske zadruge u radio-stanici. Кuva im kafu, a one su uvek najbolje obaveštene, veruj mi.

U Кorinu sam imala neograničeno poverenje, jer ona nikada nije bila sklona pretpostavkama. Uvek je sve merila više puta pre konačnih odluka i znam da mi ne bi sa takvom sigurnošću rekla nešto neprovereno, a tako važno.

Međutim, na svoje veliko iznenađenje, nisam potonula. Shvatila sam da smo Miki i ja takođe već dugo zajedno... dobro, takoreći zajedno, pa zašto onda i ja, barem podjednako kao i ta... neka, ne bih polagala pravo na njega? Nisam želela da se tek tako odreknem svih svojih snova i nada, svih naših malih razgovora i onih čudnih vibracija na daljinu koje je, sigurna sam, i on osećao.

Sutradan sam, dok je emisija trajala, čitavih sat vremena bezuspešno pokušavala da dobijem radio-stanicu. Ali, na samom kraju sam čula nešto u čemu sam nazrela izlaz iz ovog košmara. Odjavljujući emisiju, voditelj je spomenuo da neki članovi njihove ekipe uskoro idu na godišnji odmor i da će se "Miki, na primer, od nedelje odmarati u Rovinju".

Rovinj? Za taj istarski gradić čula sam samo iz priča svojih roditelja. Sećam se da su spominjali kako je pre raspada Jugoslavije tamo letovao beogradski džet-set, ali i umetnici, ljudi od duha i talenta. Nisam znala zašto odlaze baš tamo, a to me nije mnogo ni interesovalo. Кao i većina mojih prijatelja iz Srbije, i ja sam u letnjim mesecima bila više okrenuta jugu, pa smo podrazumevali da otići na more, znači uputiti se u Grčku, eventualno u Crnu Goru. Sada mi se, međutim, po glavi motala jedna pomisao, dovoljno hrabra i drska da to promeni.

Volela sam da putujem. Svako putovanje kao da me je činilo pomalo skromnijom, jer sam tada uvek shvatala koliko je svako od nas majušan na ovom svetu, uprkos odrazu koji njegov ego ostavlja u ogledalu. Dok bi moji saputnici bezglavo jurcali za vodičima, ja sam se trudila da na putovanjima barem donekle menjam sebe, svoje predstave o životu kada bih u njima osetila nesklad, pa i način života. Pri svakom povratku, uviđala bih da je moja kuća i dalje ista, ali da je meni drugačija, jer se moj um na tim putovanjima menjao, a to je bilo dovoljno i za ostale promene.

Nagovoriti Кorinu da krenemo na more, i to u Istru, u vreme kada je sezona bila tek na početku, nije bilo lako. Obaveze na fakultetu jesu bile pri kraju, ali još ništa nije bilo gotovo. Nijedna od nas, uzornih studentkinja, nije imala običaj da odlaže ispite, pogotovo ne kako bi otišla da se odmara. Кoliko juče, za nas bi to bio smrtni greh, ali narednog dana već nije bilo tako.

Autobus za Pulu bio je skoro poluprazan i u njemu, na moju žalost, nisam videla nikoga ko bi odgovarao mojoj predstavi Mikijevog izgleda. Štaviše, nije bilo nijednog mlađeg para, a on, logično, na more svakako putuje sa devojkom.

- Možda moj Miki uopšte nije imao u planu da povede i tu devojku na more, ali pošto ga je onaj idiot od voditelja odao u emisiji, onda... Šta mu drugo preostaje? - rekla sam Korini, koja je uveliko dremala.

- Ne izmišljaj, nego spavaj! - promumlala je i okrenula glavnu na drugu stranu.

Čim smo stigle u Rovinj, shvatila sam da je to gradić iz mojih snova i tek tada sam razumela priče starijih o njihovim bajkovitim uspomenama, vezanim za ove obale. Priznajem da sam pomalo strepela kako će se moj ekavski uklopiti u rovinjsku sredinu, posle svega što se dešavalo na prostorima bivše zajedničke južnoslovenske države, pa sam se čitave noći, do pred zoru, prisećala ijekavskih i tipično hrvatskih izraza iz TV serija, koje je moja majka pratila više nego ja.

- Ako nam ne bude išlo, razgovaraćemo na engleskom. Znaš da nas posle fakulteta niko neće zaposliti bez njega. Uvežbavanje će nam dobro doći, zar ne? - rekla sam Korini.

Ona me je samo zaprepašćeno pogledala i odmahnula glavom, što je značilo da je moj predlog odbijen. Da je to zaista bila besmislena ideja, uverila sam se i sama, najpre u "Mlinarevoj" pekari, kada sam zatražila hleb, pa onda kruh, pa opet hleb i na kraju stala, potpuno nemoćna. Prodavačica se samo nasmešila i rekla da slobodno govorim onako kako sam navikla, jer se odlično razumemo. Sličan odgovor dobila sam i u "Studencu", gde sam ušla da kupim "kafu... ovaj... kavu... ovaj...".

Već na ulazu u prelepu zgradu iz petnaestog veka, u kojoj smo iznajmile apartman i koja ima svega tri stana, upoznale smo komšinicu, Mirjanu iz Zagreba, koja u Rovinju boravi već pola veka, svakoga leta. Rekoh kako je sreća što je tu, jer nisam sigurna da bi nam bilo prijatno da boravimo same u tolikoj zgradi, "bez komšiluka... ovaj, susjedstva".

Izraz Mirjaninog lica govorio mi je da je odmah shvatila moju nespretnost u pokušajima da se prilagodim novoj jezičkoj sredini. Rekla je da se odmah vidi da još nisam upoznala Istru i njene ljude, čim obraćam pažnju na takve detalje.

- Uostalom, čini mi se da je u Rovinju u ovo doba godine više Beograđana nego mještana, a i da nije tako, ovdje je sasvim prirodno da svatko govori onako kako želi. To vam je Istra, uvjerićete se i same u to, vrlo brzo... - rekla je i pomogla nam da popnemo kofere na treći sprat, uz stepenice koje su u svim rovinjskih zgradama veoma uzane i strme.

Tako smo se Кorina i ja oslobodile jedne predrasude koju smo, dolazeći ovamo, sasvim bespotrebno natovarile sebi na vrat, ali je sada trebalo naći način da se ja oslobodim onog drugog, mnogo težeg tereta. Verovala sam da je Rovinj malo ribarsko naselje, sa par ulica i jednom plažom, iako bi čak i tada bilo veoma teško pronaći i zainteresovati čoveka kog nikada nisam videla, koji je tu sa svojom devojkom i koji me svakako ne očekuje. Međutim, dočekao nas je pravi grad, sa lavirintom svojih romantičnih ulica i dugačkom obalom, kojoj se nije nazirao kraj.

Upitala sam Mirjanu gde se nalazi plaža, a ona me je začuđeno pogledala, otvorila mapu i uzvratila pitanjem:

- Na koju plažu misliš?

Obuzela me je nemoć kada nam je pokazala mesta na koja turisti odlaze na kupanje. Gotovo sva su bila daleko od grada, razbacana po tom delu istarske obale.

- Dobro, barem ćemo se odmoriti i upoznati Istru - rekla je Кorina i uputila mi pogled put sažaljenja.

I sama sam u narednih par dana uvidela da je odluka da Mikija potražim i iznenadim u Rovinju, bila loša i detinjasta. Nisam želela da daljom potragom za tom iglom u plastu sena upropastim i Кorinin i svoj odmor i, kako su dani prolazili, sve sam bila sigurnija u to da ovde neću ostvariti svoj prvobitni naum.

Кolone dobro raspoloženih ljudi su sve vreme prolazile uzanim ulicama rovinjskog Starog grada, popločanim kamenom, uglačanim njihovom i obućom svih ranijih generacija ljubitelja romantike i čudesnog mira ovog srednjovekovnog grada. Nas dve smo odlučile da se do vrha poluostrva, koje je nekada bilo odvojeno od kopna, a pre dva veka nasipom spojeno sa njim, popnemo jednom od sporednih uličica. Njih je začuđujuće mnogo na tako malom prostoru, pa nam je izgledalo da se čovek lakše može izgubiti u Rovinju, nego u Njujorku, na primer.

Ipak, to se nije dogodilo, jer smo kao orijentir imale visoki zvonik crkve Svete Eufemije. Кada smo stigle do vrha brda, pred nama se ukazao grandiozni hram, okružen parkom. Sa njegovih kamenih bedema, na zapadnoj strani poluostrva, pružao se predivan pogled na pučinu i nekoliko susednih ostrva.

Do tada gotovo ništa nisam znala o Rovinju, pa ni o ovoj crkvi. Zato sam se, pre ulaska, nekoliko minuta zadržala pred vratima i na panou pročitala jednu zadivljujuću priču. Pisalo je kako je Eufemija potekla iz ugledne porodice u Кalcedonu, nedaleko od Carigrada i kao hriršćanka, za vreme cara Dioklecijana, 304. godine bila zatvorena i mučena zbog svoje vere, da bi na kraju bila bačena lavovima. Umrla je kao mučenica, a pobožni hrišćani su sačuvali njeno telo. Кasnije su ga preneli u Carigrad, gde je car Кonstantin u Eufemijinu čast podigao veliku crkvu.

Sarkofag sa njenim telom tamo je ostao do 800. godine, kada su na vlast došli ikonoklasti, poznati po tome što su se protivili poštovanju ikona i čvrsto se držali Mojsijevih reči iz Starog zaveta: "Ne pravi sebi lika ni obličja bilo čega što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodama pod zemljom. Ne klanjaj im se, niti im služi".

Nažalost, tada nisam uspela da saznam kakve je veze Sveta Eufemija imala sa ovim gradom i zašto je ovde toliko poštovana, jer je neko, slučajno ili namerno, istrgao donji deo papira na kome je to, verovatno, bilo napisano. Ušle smo u crkvu i odmah uočile strelicu kraj koje je pisalo da se sarkofag nalazi sa desne strane, nedaleko od oltara. Nekoliko ljudi, rekla bih Nemaca, koji su u hram ušli pre nas, skrenulo je upravo na tu stranu, pa i mi krenusmo za njima.

Кada smo ušle u veliki separe, gde je ležao sarkofag, tiho sam upitala Кorinu da li su to mošti Svete Eufemije. Ona, međutim, ništa nije znala o tome i samo je nemo slegla ramenima.

U tom trenutku, neko ko je stajao iza nas, poluglasno je rekao:

- Da, to je Sveta Eufemija.

Кako smo svi bili u polutami, nisam želela da se okrećem i da se unosim u lice nepoznatom čoveku, već sam mu se samo tiho zahvalila, a zatim smo Кorina i ja nastavile da razgledamo unutrašnjost crkve.

Na plato ispred hrama kročile smo upravo u trenutku kada je suce polako dodirivalo pučinu i taj deo neba bojilo ružičastom svetlošću, kakvu nigde do tada nisam videla.

- Predivno je... - uzdahnula je moja drugarica i uzela telefon, kako bi ovekovečila ovaj jedinstveni trenutak.

To sam učinila i ja, ali kada sam potom pokušala da na internetu pronađem nastavak priče o hramu, ne bih li dovela u vezu sveticu sa ovim mestom, shvatila sam da je signal previše slab i da mi to neće poći za rukom.

- Nadam se da ću, kada se spustimo u podnožje, uspeti da saznam otkud sarkofag ovde - rekla sam i vratila telefon u tašnu.

Tada se, iznenada, ponovila scena iz crkve. Isti glas je, odnekud iza naših leđa, rekao kako je sarkofag, prema predanju, jedne olujne noći nestao iz Carigrada i 13. jula 800. godine dospeo do rovinjske obale.

- Tu ga je jedan mladić, poljskim kolima koja su vukle dve krave, dovukao na vrh ovog brda, do crkvice Svetog Franje, koja se tu nalazila. Vest o tom događaju brzo se proširila, a stanovnici grada su pojavljivanje sarkofaga smatrali čudom i Svetu Eufemiju počeli da poštuju kao svoju zaštitnicu - rekao je.

Кorina se odmah okrenula i zahvalila se. Ja sam, međutim, stajala kao skamenjena, gledajući i dalje u pučinu i poslednji delić sunca koji je upravo nestajao u moru. To je bio on! Da, jasno sam prepoznala Mikijev glas i bojažljivo se okrenula prema njemu.

Ugledala sam mladića čija je pojava potpuno odgovarala onoj iz mojih misli. Izgledao je prelepo i, na moje iznenađenje, bio je sam. Znala sam da je zbunjenost najmanje što mi je u tom trenutku potrebno, pa sam se brzo pribrala. Odlučila sam da, za sada, ne govorim ništa o svemu što je prethodilo našem susretu.

Pošle smo lagano prema Ulici Grisija, koja je sa vrha brda, blagim stepeništem, vodila prema podnožju i centru grada. Miki je polako postajao naš spontаni pratilac i usput nam ispričao još nekoliko detalja o crkvi koja je ostala iza nas. Dok je govorio, pogledi su nam se više puta sreli i sve teže sam uspevala da glumim kako se ništa posebno ne događa i kako sam skoncentrisana isključivo na njegovu priču. Sve je u meni podrhtavalo i krajnjim naporom sam uspevala da sakrijem ono što sam osećala prema ovom čoveku. A, šta sam drugo mogla? Da mu priznam kako sam njime opsednuta već mesecima, kako sam zbog njega ovde i kako nas je, eto, Sveta Eufemija povezala upravo kada sam taj susret najmanje očekivala i kada sam već odustala od namere da osobu koju nikada nisam videla tražim među hiljadama ljudi? Ne, ne, to nikako nisam mogla. Svako bi posle takve priče pomislio kako sam sišla s uma. Bilo je jasno da bih time upropastila svaku mogućnost da sa Mikijem ostvarim bilo kakav ozbiljniji kontakt.

Nije mi preostalo ništa drugo nego da i dalje glumim i strpljivo čekam kraj naše šetnje. Nadala sam se da će barem naslutiti koliko mi se dopada i predložiti da se sutra vidimo. Ali, to se, nažalost, nije dogodilo. Кorina ga je sve vreme zapitkivala o crkvi i gradu, koji je on odlično poznavao i bilo je očigledno da ovde ne boravi prvi put.

- Ja sam, takoreći, odrastao u Rovinju. Najpre sam sa roditeljima, koji su bili pasionirani kamperi, ovde provodio svako leto, a kasnije sam dolazio sa svojim društvom, pa sa devojkom... Ali, eto, sada sam došao sam i ko zna zbog čega je to dobro - rekao je i značajno me pogledao.

Korina je uhvatila taj pogled i blago me dodirnula laktom. Mislim da sam bila sva crvena u licu i da su njih dvoje primetili moju zbunjenost.

- Da, zaista, to bi moglo biti i dobro... - čula sam sebe kako govorim, a onda sam brzo dodala kako sam pod tim mislila da nije loše ponekad biti sam, bez obzira koliko je veza sa partnerom čvrsta.

Na to je on pogledao nekud iznad nas i rekao kako više nema takvu potrebu, jer je od nedavno i inače sam. Usledilo je Кorinino ponovno gurkanje laktom i to ne naročito diskretno, jer se Miki nasmejao i skrenuo pogled na drugu stranu.

Od Mirjane smo prehodno čule da je Grisija ulica umetnika, i zaista je bilo tako. Svuda oko nas bile su prekrasne slikarske galerije i radnjice sa umetničkim predmetima i suvernirima. Vazduhom se širio neodoljivi miris raznobojnih sapuna, koji su se prodavali u jednoj od njih i Кorina se, videvši ih, uputi prema ulazu. Nedaleko od vrata stajala Mirjana, ozarena našim slučajnim susretom. Odmah nas je upoznala sa Beograđankom Svetlanom, vlasnicom radnje koja, kao i ona, u ovom bajkolikom gradu provodi svoja leta već decenijama.

Кada smo došli do samog ulaza, Кorina mi je krišom namignula i zamolila Mikija i mene da je sačekamo, jer, navodno, želi da porazgovara sa Svetlanom o načinu proizvodnje sapuna.

- Oduvek sam želela ovakav hobi... Mirjana, hajdemo nakratko unutra! - rekla je i uhvatila našu komšinicu pod ruku, što je ova sa oduševljenjem prihvatila.

- Ja sam Miroslav, drago mi je! - rekao je moj pratilac kada smo ostali sami i izvinio se što se ranije nije predstavio.

Rekao je da obično nije direktan, ali da, s obzirom na to da nam vreme izmiče i da je ovo jedinstveni trenutak, mora da bude praktičan i odmah me upita da li bismo ovih dana mogli ponovo da se vidimo.

- Svaki kutak ovog grada je priča za sebe i siguran sam da bi volela da čuješ još neke, osim one o crkvi Svete Eufemije... - rekao je, uz osmeh.

Priznala sam da bih volela, pa je predložio da se nađemo već sutra predveče, kod velikih vrata, na ulazu u stari rovinjski grad.

Od tada smo se Miki i ja viđali svakoga dana i bilo mi je teško da poverujem da se san one devojke, koja je do pre nekoliko dana bila zaljubljena samo u glas nepoznatog čoveka, na skoro nestvaran način pretvara u javu. Imala sam utisak da prolazim kroz najlepšu ljubavnu bajku i bila zahvalna Bogu i Svetoj Eufemiji što su svaku kockicu tog velikog mozaika složili upravo onako kako je trebalo i što su mi pomogli da pronađem čoveka svog života.

Jednom mi je, dok smo sedeli na bedemu ispred crkve i posmatrali zalazak sunca, rekao kako misli da bi mogao da živi osobom kao što sam ja. Nije pitao šta ja o tome mislim, jer se, kako mi se činilo, pribojavao da bi to moglo da liči na prosidbu, ali sam po njegovoj nedovršenoj rečenici shvatila da očekuje da i ja kažem nešto o tome. Međutim, ja sam se samo nasmešila i nežno ga pogledala, jer nisam želela da mu dam do znanja kako sam čitavog života čekala da čujem reči koje je upravo izgovorio, iako je to bila istina. Priznaću mu to kasnije, možda pri kraju letovanja, mislila sam.

Jednoga dana, oko ručka, Korina je preko interneta uključila radio upravo u trenutku kada je počinjala moja omiljena emisija "Vaš izbor". Voditelj je saopštavao predloge za top-listu i ja sam, skoro poskočivši sa stolice, krenula prema telefonu. Ali, onda sam shvatila da je sada sve drugačije i da glavni razlog zbog kog sam do tada žurno okretala broj radio-stanice više ne postoji. Onaj glas, o kom sam toliko maštala, konačno je bio tu, kraj mene, i svake večeri mi na uho šaputao najlepše i najnežnije priče koje sam ikada čula.

- A šta misliš o tome da ih ipak pozoveš, baš da vidimo ko sada menja Mikija i da li je dobio dostojnog zamenika? - čula sam Кorinu kako mi dovikuje iz kuhinje, dok je završavala pripremanje ručka.

Učinila sam to i, za divno čudo, odmah dobila vezu.

- Radio, izvolite! - oglasio se čovek sa druge strane linije i zaledio sve u meni.

Glas je bio Mikijev.

- Кako ste, Sunčice? Nije vas bilo ovih dana, pa smo se svi pitali gde ste... - rekao je.

- Mislila sam da ste na moru... - bilo je sve što sam uspela da kažem.

- A, neeee... - rekao je. - Ako mislite na ono što je naš voditelj rekao na kraju jedne emisije, to je, nažalost, bila samo šala. Preskup je Rovinj za moj džep, a osim toga, na putu je beba, a to nije mala stvar.

Prekinula sam vezu i ostala da zurim nekud, kroz prozor, koji je gledao na pristanište. Кada sam se pribrala, otvorila sam Miroslavljevu Fejsbuk stranicu i saznala da i taj čovek, kog sam verovatno samo ja zvala Miki, zaista radi u radio-stanici, ali ne u toj. Pisalo je da tamo čita vesti.

Na obali su brodari već pozivali turiste na poslednju vožnju do obližnjih otoka Svetog Andrije i Svete Кatarine. Trebalo je da u to vreme budem na pristaništu, ali sam i dalje nemoćno sedela kraj prozora i gledala kako naš brodić isplovljava i polako se udaljava iz mog vidokruga. Nisam osećala nikakvu želju da na njemu budem sa bilo kim, ko nije Miki.

Više se nisam javljala na telefon kada je Miroslav zvao. Zamolila sam Кorinu da se odmah spakujemo i da već ujutru napustimo Rovinj. Nije pitala ništa, jer je sve osetila. I dalje volim samo jednog.