Profesor Nikolajević je dobro znao da su kultura sećanja i kolektivna sklonost zaboravu, među najbolnijim tačkama njegovog naroda i zato im se često vraćao. Na svojim predavanjima, u naučnim radovima i novinskim člancima, mnogo je prostora i energije posvećivao važnosti kolektivnog pamćenja. Ako zaboravite svoje umne i darovite ljude, ne samo da nećete znati ko su bili oni, nego ćete i na svoje postojanje gledati kao na puku činjenicu, bez stvarne predstave o tome ko ste i kuda idete, pa će vas zaborav, kao puzavica, najpre malo po malo nagrizati, a zatim potpuno progutati, govorio je.
Često je kao primer navodio Budimpeštu, u kojoj prolazniku padaju u oči nebrojene spomen-ploče na fasadama zgrada s kraja devetnaestog veka. Mladi naraštaji Mađara se tako podsećaju da oni nisu prvi stanari zgrada u kojima žive i da treba da budu ponosni na to što je u njima, ili u neposrednom okruženju, rođen i stvarao neko ko je svojim umetničkim, naučnim ili graditeljskim radom obeležio jednu epohu, a neretko i čitavu istoriju čovečanstva. Spominjao je da je tako i u mnogim drugim gradovima u kojima je boravio: Beču, Berlinu, Moskvi, Pragu, Madridu.
Govorio je kako je pisanje književnih dela vid umetnosti koji se na našim prostorima, za života pisca, smatra isključivo njegovim privatnim poslom ili čak ličnim problemom i za koji nikada nema dovoljno novca.
„Ponajmanje ga ima za štampanje knjiga, pa većina pisaca svoja dela objavljuje svojevrsnim prosjačenjem po opštinama ili dobrostojećim firmama. Ruku na srce, za njihovu umetnost, dok su živi, nema naročitog interesovanja savremenika. Ali, sve se to promeni na dan piščevog upokojenja. On tada iznenada postaje neko naš, deo nacionalne kulturne baštine, osoba za čije ime možemo da se uhvatimo i mašemo njime u svakoj zgodnoj prilici, čak i ako nismo ništa njegovo pročitali. Treba li se onda čuditi što su mnogi daroviti ljudi pri kraju životnog veka spaljivali svoje pesme, priče, romane i u oporukama pisali da se, pošto se presele na onaj svet, na ovom koji ostavljaju o njima ne pišu hvalospevi i ne drže govori. Poznavao sam nekoliko takvih pisaca i ne mislim da su njihove odluke bile ispravne, ali sam ih u potpunosti razumeo”, rekao mi je nakon jednog predavanja, kada sam prišao da mu poklonim svoju novu knjigu.
Jednom drugom prilikom, takođe u neobaveznom razgovoru, ispričao mi je kako se u mnogim svojim radovima i knjigama bavio velikim umetnicima i njihovim, nažalost, najčešće tragičnim životima.
„Ponekad bismo ispravljali neke istorijske nepravde koje smo činili, ali tek kada ti umetnici više nisu bili sa nama. Revoltiran sam tim snobizmom, da poštujemo samo ono što je provereno kroz smrt, mada ni u tom vidu poštovanja nismo dosledni. Hajde da, najpre, poštujemo ono što je provereno kroz život, kada su sa nama živi pesnici, pisci, naučnici, dok mogu da budu tu, da nam ponešto pročitaju i na uho”, rekao mi je.
Voleo sam da se dopisujem sa profesorom Nikolajevićem. Nismo to činili često, ali kad god bi mi se javio imejlom, iz njegovih poruka su izbijale iskre mudrosti, između čijih redova su se mogla nazireti dragocena upozorenja na neka naša kolektivna klecanja i mogući putevi ka njihovom ublažavanju.
Jednom mi je napisao i ovo: „Ne znam koliko među nama ima ljudi spremnih da kažu svojoj deci ono što su nama često govorili naši roditelji. Da im makar jednom došapnu da je sramotno hvaliti se dobrima koja nisu plod čovekovog duha. Zato što u našem najbližem okruženju ima i siromašnih ljudi. Oni sebi neće moći da priušte odelo koje su neki od nas skupo platili i koje uz pomoć elektronike stavljaju na uvid svetu tek tako, bez povoda. Neki od nas ne bi mogli da plate sebi ni večeru poput onih kakve bahati fotografišu u inat ostalima, a ni uživanje u dalekim, toplim lagunama kojima imućni obasipaju društvene mreže. Ali, ono što nazivamo društvenim mrežama traži od korisnika da budu upravo takvi, hvalisavi i koketni, reći će neko. Tačno, ali postoji i nešto što od davnina zovemo dobrim domaćim vaspitanjem, daleko strarijim od društvenih mreža. Za današnje mlade generacije nisam siguran, ali kada je reč o mojoj, znam da smo svojevrememo svi usvajali takve lekcije, što kod kuće, što u školi. I upravo zato ne znam kako danas, na tom ispitu svakodnevno padaju i oni koji odavno nisu mladi. Čini se da su samoljublje i narcizam toliko rašireni, posebno među mladima, da ih mnogi i ne smatraju poremećajima ličnosti, što oni svakako jesu, već društveno poželjnim ponašanjem. Stoga mislim da je potrebno stalno se podsećati šta su samoljublje i narcizam, koji su njihovi simptomi, do kakvih posledica mogu dovesti ako se ne kontrolišu i kako im stati na put.”
Sahrani profesora Nikolajevića, obavljenoj na gradskom groblju, prisustvovalo je neuobičajeno mnogo naših sugrađana. Dece nije imao, pa su saučešče od njegovih prijatelja, poznanika i poštovalaca, primali članovi šire rodbine. Među ljudima koji su došli da mu odaju poslednju poštu, bilo je i akademika, visokih državnih činovnika, uglednih lekara i poznatih umetnika.
Jednom mi je profesor, u svojim poznim godinama, rekao da je srećan što ima brojnu rodbinu i mnogo prijatelja. To mu, govorio je, daje nadu da neće biti brzo zaboravljen. Bio je uveren da čovek zapravo živi dok ga pamte. I zaista, počasti uz koje je sahranjen ukazivale su na to da njegove reči o potrebi da u svojoj svesti svakoga dana radimo na negovanju i razvijanju kulture sećanja, nisu bile uzaludne. Gradonačelnik je, spomenuvši neprekidnu borbu profesora Nikolajevića za osvežavanje i snaženje našeg kolektivnog pamćenja, obećao da gradska uprava neće dozvoliti da ovaj naš vredni i umni sugrađanin, doživi sudbinu mnogih značajnih, ali zaboravljenih sunarodnika.
– Ranija vlast, nažalost, o tome nije vodila računa, ali smo zato mi svesni značaja kolektivnog pamćenja. Obećavam vam da ćemo prekinuti našu neslavnu tradiciju zaboravljanja, o kojoj je mnogo pisao i govorio upravo uvaženi profesor i da ćemo i u tom pogledu slediti tekovine evropske civilizacije – obećao je prvi čovek grada.
Mnogo godina nakon poslednjeg ispraćaja profesora Nikolajevića, prolazeći gradskim grobljem, poželeo sam da na posetim njegov grob, zapalim sveću i položim stručak cveća. Obišao sam groblje više puta i pažljivo zagledao spomenike, ali nisam uspeo da prepoznam onaj koji sam tražio. Zabrinut što me sećanje izdaje, uputih se u upravu groblja, u nameri da od njih saznam broj parcele.
U nevelikoj kancelariji zatičem vremešnu gospođu koja je upravo doručkovala. Obavijena duvanskim dimom, jela je burek s mesom, sudeći po mirisu koji sam osetio još s vrata. Nenaviknut na toliki dim, počeo sam da kašljem, pa sam se vratio natrag, na trotoar, da uzmem vazduha. Kada se napad kašlja primirio, ponovo sam ušao i na licu sužbenice pročitao prekor. Ne prekidajući obed, upitala me je šta želim.
– Molim? Koji profesor Nikolić? Ili Nikolajević, kako već rekoste… – odgovorila je, kada sam joj objasnio zbog čega sam došao.
Bacila je pobled na ekran svog kompjutera i, posle dubokog uzdaha, iz ormara počela da iznosi debele registratore sa koricama od čvrstog kartona. Okretala je stranu po stranu i sricala imena ljudi, za koje sam pretpostavio da su pripadala pokojnicima.
– Hm… da. Dobro je da niste u srodstvu sa tim čovekom, jer da jeste, žestoko bih vas izgrdila… – rekla je i krenula da vraća registratore u ormar.
Kada je ponovo sela za sto, objasnila mi je kako se danas sve plaća, pa i korišćenje grobnog mesta.
– Rodbina vašeg prijatelja, ili poznanika… ne znam šta vam je tačno bio, nikada nam se nije javila posle sahrane, dragi gospodine, niti je bilo ko ikada nešto uplatio. Mi smo, znate, dugo čekali da neka uplata legne na račun, ali eto… Posle određenog broja godina, morali smo da odstranimo njegove posmrtne ostatke i oslobodimo to grobno mesto. Žao mi je, takva su pravila – izgovorila je u dahu i zamolila me da izađem iz njene skučene kancelarije, jer je to sve što je želala i mogla da mi kaže.
Dok sam u neverici tražio izlaz sa groblja, kraj jedne parcele zatičem mnoštvo ljudi. Ispraćaju nekoga na večni počinak. Među okupljenima prepoznajem novog gradonačelnika i zastajem da, preko razglasa, čujem barem završetak oproštajnog govora.
– Večno ćemo čuvati uspomenu na dragog nam pokojnika, koji nas je svojom umetnošću veoma mnogo zadužio. Obogatio je naše duše dragocenostima nemerljive vrednosti i proneo svetom dobar glas našeg grada i zemlje. Nama ostaje da i dalje, kao i do sada, negujemo kulturu sećanja, kako bismo nastavili da budemo dostojni potomci naših slavnih predaka. Siguran sam da bi se oni, upravo zbog toga, ponosili nama – rekao je.
Potom se, pre nego što je kovčeg sa pokojnikom spušten u grobnicu, izvinio zbog obaveza koje ga čekaju u opštini i nestao među spomenicima. Ljudi su još neko vreme ostali kraj groba i tiho razgovarali, a onda su se, u malim grupama, razišli.
Grad je polako tonuo u prohladni jesenji sumrak koji ga je, onako kako to čini i zaborav, najpre ogrnuo, a potom mu potpuno zaklonio lice svojim teškim, zagasitim plaštom.