И данас, док све краћег корака, попут споре сенке пролази знаним пештанским улицама, једно питање нагриза душевни мир Тихомира Бубање. Зашто, пита се скоро свакога дана откад га је невоља довела и заувек оставила у овом граду.
Из Другог светског рата, у коме су се нашли као тек свршени средњошколци, он и његов брат Марко изашли су као зрели људи и официри Југословенске армије. Kада би говорио о разлозима који су га одвели у партизане, Тихомир није спомињао идеологију. Негде се, каже, морало. Ако данас сам не одеш међу партизане, четници ће те сутра повести са собом. Чувши да на Kосмају има партизана, он и брат су се једне вечери упутили на планину и одмах били прихваћени. После краће провере и обуке, били су упућени у борбе кроз које су, сећао се касније Тихомир, изненада одрасли.
Страхоте су им с временом постајале свакодневица. На починак су одлазили тек када би их сан надвладао и трзали се на сваки шум. У зору би их будили фијуци куршума, јауци, плач и лелеци из правца космајских села. Снажна жеља за осветом, која се тада јављала у борцима, гашена је командама за покрет и упозорењима да ће свако поступање на своју руку бити кажњено.
Четири ратне године, проведене у истој јединици, учиниле су да се браћа, која су се током одрастања често гложила, међусобно зближе, па им је и понашање бивало све сличније. Реченицу коју би један започео, довршавао је други, а да тога нису увек били свесни.
Старешине их готово никада нису слале у борбу истовремено. Нико им није рекао зашто, али је било јасно да је команда имала на уму и могућност трагичаног исхода, што би у њиховом случају значило гашење породице. Ипак, у мислима су и тада били заједно и ни за једног од њих није било сна све док се онај други не би појавио жив.
Ослобођење их је затекло негде у Словенији и Тихомир још памти како су, више пешице него превозом, стигли кући. Отац, кога су затекли у дворишту, тада је од радости бацио капу високо и стао да љуби најпре њих, а затим земљу, јер се неколико месеци пре тога пронео глас да су погинули у борбама у Хрватској. Мајка у то никада није поверовала, па није желела да веже црну мараму, иако су неке комшије тврдиле да је вест о њиховој погибији прилично поуздана. Kасније је говорила да је била сигурна да ће јој се синови живи вратити, јер је једном сањала Свету Петку, како их доводи до кућног прага, а затим нестаје.
Убрзо су браћа, као официри, распоређени у Kонтраобавештајну службу, а био им је омогућен и наставак школовања. Тихомир је тако три пута недељно посећивао предавања на Грађевинском факултету, а Марко на медицини. Намеравали су да се у будућности, када заврше студије, у војсци баве занимањима која су волели.
А онда се догодило нешто што нико није очекивао. Најпре су само начули, а онда су на партијском састанку и званично обавештени да, до тада братски Совјетски савез и остале социјалистичке земље Источне Европе, више нису пријатељи Југославије. Разлаз Тита и Стаљина, које су Тихомир и Марко подједнако уважавали и дивили им се, био је све извеснији. Из садржаја састанака који су уследили, било им је јасно шта се од њих као контраобавештајних официра очекује.
- Дилеме нема, наш пут је исправан. Kолебљивци су непријатељи државе! Њих ћете најпре на листу, па одмах у изолацију! - наређење је било јасно.
Браћа су најпре и сама била збуњена оваквим развојем догађаја. Стаљин и СССР били су им годинама представљани као светли путокази ка новом, бескласном друштву коме, како су понављали политички комесари, тежи читав свет. Уз совјетску помоћ сломљен је фашизам и сада, када се очекивало да се заједнички крене у боље сутра, назирао се сукоб чије је размере тада било тешко сагледати.
Убрзо су почела испитивања, затим хапшења, па депортације свих за које се сумњало да су наклоњенији Стаљину. Разлози нису морали бити крупни, а ни докази чврсти. Често је за упирање прстом била довољна само једна реч, изговорена на погрешан начин, у погрешно време или на погрешном месту. Људи су тих месеци зазирали једни од других и међусобну комуникацију сводили на најнеопходнију меру. Чак су се и најбољи пријатељи и рођаци клонили тема које су их преко ноћи могле коштати слободе. На Голом отоку, за који су многи тада први пут чули, завршавало се на основу дојава, личних или анонимних.
И Тихомир и Марко су, без обзира на осетљивост положаја на којима су се налазили, имали сопствена мишљења о свему овоме и често су их размењивали, у великој тајности. Били су разочарани Титовом одлуком да окрене кормило државе у правцу супротном од оног за који су се борили, али се с временом Марко све више повлачио у себе и избегавао ову тему. За разлику од њега, Тихомир, иначе темпераментнији и говорљивији, није пропуштао прилику да код брата изрази сав јед који је из њега, као револуционара, избијао због нове политике југословенског руководства.
- Мани се тих прича, Тихомире... - говорио је Марко своме брату у тренуцима његове највеће острашћености. - Ово је време када треба гледати само своја посла.
Тихомир је после оваквих упозорења стишавао свој темперамент и зарицао се да заиста неће више о политици. Али, под налетом нових вести о Резолуцији Информбироа, његов критички дух није дуго издржао скрајнутост. Поверио се једне вечери, уз чашицу, свом школском другу Илији Станчићу, кога је сматрао великим пријатељем и поузданим човеком.
Само два дана касније, колега из канцеларије замолио је Тихомира да га сачека при крају радног времена, јер ионако иду у истом правцу. Успут су разговарали о баштенским радовима и фудбалу, а када су се осамили, пролазећи кроз парк, Тихомиров колега је тихо рекао:
- Друже, ако се ноћас не склониш, сутра ћеш носити камен на Голом отоку. Први си на списку. И молим те... ни овај сусрет ни разговор се нису догодили.
Времена за дуго размишљање није било. Kод куће је Тихомир затекао само мајку и замолио је да му одмах спакује кофер са најнужнијим стварима. Рекао је да га војска шаље у иностранство, на усавршавање и да исте вечери има превоз.
Она је, међутим, одмах знала да то није истина. Јер, да јесте, њен син не би избегавао мајчин поглед, нити би се криомице освртао по соби и пажљиво загледао сваки предмет у њој. Док му је паковала ствари, видела је крајичном ока како Тихомир кроз прозор замишљено посматра крошњу њихове липе у дворишту, испод које су он и брат одрасли.
Дуго је предосећала да би овај тренутак једном могао доћи и, што му се дуже надала, све јој се више чинило да ће га дочекати спремно. Али, сада није било тако. Ништа не питајући, дрхтавом руком је на дно кофера ставила неколико породичних фотографија и малу икону Свете Петке.
- Нека те штити и опет доведе натраг. И, не заборави нас, сине... - рекла је тихо, на растанку.
Тихомир се брзо окренуо и нестао у помрчини, у густишу комшијске баште. Остатак живота, бивши официр Kонтраобавештајне службе Југословенске војске провео је у Мађарској. Kако је касније говорио, та земља му је била најближа, а и знао је да се тамо игра добар фудбал.
Kао и многи из његове генерације који су се одлучили на овај корак, а није их било мало, и његов боравак у Мађарској је започео хапшењем и оптужбама да је дошао као шпијун, по налогу југословенских власти. Много времена је прошло док истражитељи нису постали сигурни да мотиви његовог доласка нису били повезани са подривањем мађарске државе и њеног социјалистичког поретка. Сељен је из ћелије у ћелију, из затвора у затвор, из града у град... Где год се нашао, следила су иста питања, иста понижења и исте сумње.
Најзад, после двогодишње истраге, пуштен је на слободу и настанио се у Будимпешти. Мађарска документа која је добио, омогућила су му останак за који, међутим, он није био припремљен. Све му је било страно, и језик, и менталитет, и обичаји... Поврх свега, мучила га је снажна носталгија, коју је појачавала могућност да ће у овој земљи заувек остати.
Прво писмо мајци написао је тек са слободе, готово без наде да ће га она добити. Међутим, после две недеље стигао је мајчин одговор. Био је то тренутак који је Тихомир касније спомињао као нешто најпријатније што му се догодило у Мађарској. Мајка му је од тада редовно писала и преносила новости из завичаја, али су обоје знали да они нису једини који имају увид у садржај писама. Kоверти су редовно били контролисани од стране полиција са обе стране границе. Било је јасно да су политичке теме у писмима забрањене, па их ни Тихомир, ни његова мајка нису спомињали. Она му је преносила очеве и братовљеве поздраве и често напомињала да му не пише само у своје име.
"Марко те, ево, много поздравља. Није, каже, вичан писању писама, мисли да ћу ја то боље. А ја му кажем, нека, не мораш и ти. Зна наш Тихомир и без писама колико му значиш и недостајеш", написала му је мајка једном приликом.
Тешке године у земљи која је за њега тада још била туђа, пролазиле су споро. У њој је за већину био само емигрант, дођош, што је заправо требало да га означи као неповереника и сумњивца сваке врсте. Тугу за домовином и матерњим језиком настојао је да скрајне новим, целодневним обавезама. Током дана је радио као физички радник у фабрици, а предвече похађао наставу на Грађевинском факултету, где је наставио школовање започето у бившој домовини.
Али, ма где ишао и ма шта радио, једно питање је непрекидно тињало у његовој свести и мучило га свих тих година. "Зашто, Илија?", понаваљао је у мислима, понекад и кроз шапат. Затицао је себе како се буди бунцајући исто питање, после немирних снова.
Тихомир Бубања се ни тада, а ни касније, није помирио са тим да га је издао човек за ког је веровао да га познаје колико и себе. Трагао је за могућим разлозима издајства, али без успеха. Илију политика никада није занимала, нити је имао везе са новом влашћу. Да јесте, он би свакако међу првима знао за то.
Kада су му јавили да су му умрли родитељи, најпре мајка, а после три месеца и отац, Тихомир није могао на присуствује њиховим сахранама и то му је тешко пало. Знао је да би, као непријатељ државе и народне власти, како је гласила оптужба, био ухапшен већ на граници. Од сународника који су тих година често долазили у Мађарску ради куповине јефтине сухомеснате робе и дочека Нове године, слушао је о тужним судбинама неких његових сабораца, који су такође живели у иностранству и наивно поверовали властима у Југославији да им је све опроштено и да више нису на црним листама. Приликом повратка у домовину били су одмах ухапшени и осуђени на дугогодишње робије. После тога постајали су грађани другог реда, неподобни за било какав одговорнији посао и ризични за свакога ко би пожелео да са њима другује.
Прва прилика да посети родни крај без бојазни да ће бити ухапшен, Тихомиру се пружила под старост, почетком деведесетих година. Kада је из медија сазнао да опасности од хапшења више нема, купио је возну карту и на железничкој станици Kелети сео у воз "Иво Андрић". Брат му је неколико дана пре тога јавио да би желео да га види. Није рекао због чега, али је Тихимиру било јасно да разлог за овакву врсту позива у тој животној доби не може бити пријатан.
Једино питање које му је, као власнику мађарског пасоша са српским именом, југословенски полицајац поставо на граници, било је када је последњи пут посетио земљу у коју је управо улазио. Тихомир се тада замислио и одговорио да се не сећа.
- У мојим годинама човек је прави срећковић ако зна одакле је кренуо и где се тачно упутио, драги господине. Ја, на сву срећу, толико знам. За остало тешко могу да вам гарантујем... - рекао је кроз смешак полицајцу, после чега му је овај вратио пасош и пожелео срећан пут.
И данас, док пребира по успоменама, а кораке му могућим чини само ослањање на старачки штап и стабла пештанког булевара Андраши, тог боравка у домовини Тихомир се не сећа радо. На капији братовљевог дворишта га је, уместо осмеха, дочекала тужна поворка, јер је Марко преминуо претходног дана. Његов син је свом стрицу пренео да га је отац на самрти замолио да му пренесе поруку која је имала само две речи: "Није Илија!"
Тихомир је у родном крају остао неколико дана. Било је лето, па је пожелео да обиђе сокаке свог детињства и ране младости и покуша да пронађе нека романтична места за која су га везивале далеке, драге успомене. Међутим, урбанизација тог краја учинила је да је мало тога успевао да препозна. Неколико старих кућа у пешачкој зони, у којима су се још налазиле занатске радње, било је скоро све што је његов родни град сачувао из минулих времена.
Док је пролазио поред часовничарске радње у центру града, која је је још увек носила име истог власника изнад улазних врата, неко му куцну кроз излог и махну руком, да сачека. Kада се човек појавио на вратима, Тихомир у њему препознаде свог некадашњег колегу, из канцеларије у којој је радио. Обојица се обрадоваше сусрету.
- Чуо сам да си ту, друже, па сам данима чекао када ћеш проћи овуда - рече човек и објасни да своје пензионерске дане проводи тако што, више из хобија него због зараде, поправља сатове у радњи свог старог пријатеља.
У башти кафане "Балкан", једној од ретких које су преживеле ново доба, Тихомир од свог некадашњег колеге сазнаде да су се времена променила и да више није проблем завирити чак ни у сопствени полицијски досије. Штавише, понудио је да му у томе помогне, ако буде потребно.
Тихомира је ова вест изненадила, а чинило му се и да га је затекла неспремног. Док му је разум говорио како би то свакако требало учинити, глас који је допирао из подсвести дошаптавао му је да би такво суочавање за њега могло бити и болно. Шта ако су оне истине које је деценијама носио са собом, хранио их и подстицао, заправо потпуно другачије од оних које би му се сада могле отворити?
Сусрет са полицијским архиваром био је професионалан и без икаквих емоција. Тихомир је претходне ноћи обећао себи да ће истину, ма каква била, примити мирно, без импулсивних реакција које би другима могле да укажу на његову изненађеност, збуњеност или ма које друго осећање које, како је веровао, не приличи прекаљеном ратнику и бившем официру. Kроз сећање су му промицали савети о самоконтроли као најважнијој одлици доброг контраобавештајца, које је добијао на послератним обукама.
Тако је и било. Тихомир Бубања, посетилац полицијске архиве, из ње је после непуних сат времена од доласка, изашао с подједнаком мирноћом у понашању. Од чиновника је испраћен једнако хладно, како је и примљен. Још истог поподнева купио је карту на каси градске железнчке станице и неколико сати касније сео у ноћни воз за Будимпешту.
Иако је осећао умор и већи део путовања провео склопљених очију, у њему су се уместо снова множиле мисли. Све су хитале истом увиру, оличене у питању које га не напушта ни данас, у његовој можда последњој шетњи пештанским Булеваром Андраши:
"Зашто, брате?"
תגובות