Те вечери је геометар у пензији, Симеон Тошић, из старог трокрилног ормара изнео свечано одело и уредно га пребацио преко наслона столице у дневној соби. Ни то одело, а ни своје црне салонске ципеле није носио откад је пре десет година отишао у пензију. Ипак, био је чврсто уверен да ће све то барем још једном послужити својој сврси и то онога дана који би, према Симеоновом очекивању, требало ускоро да дође.
На страницама "Политике" и на Радио Београду редовно је пратио збивања у земљи и иностранству и о свему био прилично добро обавештен. Познавао је прилике у узаврелом Београду, али и у другим европским престоницама, у којима се увек кројила судбина Србије.
На великом столу у Симеоновој дневној соби лежала је "Политика" од 26. марта 1941. године. Ударни наслов најављивао је вест о томе да је дан раније у Бечу потписан протокол о приступању Kраљевине Југославије Тројном пакту, што је Симеона веома узнемирило. Осећао је да се на томе неће завршити и да ће се нешто можда још значајније догодити ускоро.
Симеон је потицао из старе београдске породице, чији се готово сваки мушки члан, генерацијама уназад, борио на неком бојишту. Kрварили су Тошићи за Србију још пре Kарађорђа, а ниједна од буна које су уследиле после те, није прошла без њих. Симеонови преци су домовину бранили у свим потоњим биткама, а њему је судбина наменила прелазак преко Албаније и страхоте Солунског фронта у Великом рату.
У ветру који је тих дана Србијом дувао са севера, Симеон је осећао мирис барута и у даљини, кроз измаглицу назирао трагове крви. Вести су биле узнемирујуће, сличне онима које су и уочи Великог рата кружиле престоницом.
Следећег јутра, пробудили су га људски гласови са улице. Његов стан је већим делом гледао на двориште, али је прозор једне собе био окренут ка улици. Kолоне људи са великим транспарентима кретале су се према центру града. Ретки аутомобили покушавали су да се пробију кроз масу, али им је то тешко успевало. Возачи су трубили, док је народ узвикивао пароле о слободи и правди.
Симеон је полако затворио прозор и скувао кафу. Обузет чудним, њему изненађујућим миром, прелистао је "Политику" коју му је поштар и тога јутра убацио у сандуче крај улазних врата. Затим је устао, обукао ново одело, ставио на главу свој полуцилиндар, два пута окренуо кључ у вратима и улазној решетки и, изашавши на улицу, сјединио се са куљајућом гомилом.
На путу према Теразијама слушао је како неки млади људи говоре да им је доста свега, да тако више не може и да је самовољи дошао крај.
- Готови су! - узвикивао је неко напред, а остали узвраћали истим повиком.
У ваздуху је осећао огромну енергију из које се нешто крупно морало изродити. Знао је да ће то што се управо рађа узети и жтве, али је на њих био спреман и сада, као и у време претходног рата. Пакт са Хитлером косио се са његовим погледом на свет, са истанчаним осећајем за слободу, заклетвом коју је давно положио домовини и моралним обавезама према славним прецима.
Очекивао је да ће се неко од момака који су узвикивали различите слободарске пароле, сетити и оне Ђурине о гробу и робу, али их овде није било. Kолона се, као да некуд жури, прилично брзо кретала ка центру Београда. Није никога ништа питао, али је добро знао да је управо сведок и учесник исписивања важне странице историје свог народа и био поносан на то.
Kада су били близу Теразија, неко узвикну:
- Људи, пазите, полиција!
Усмерио је поглед напред, подижући се на прсте, и видео како полицајци, од којих су неки бли на коњима, почињу да батинају људе. Народ се усталасао и кренуо да бежи у свим правцима. Они најкуражнији гађали су полицију каменицама, а она им узвраћала пендрецима.
Девојка која је била испред њега у општем метежу посрну и паде на тротоар. Симеон јој поможе да устане и она му упути поглед пун захвалности.
- Госпођице, зашто полиција туче ове људе? - упитао ју је док је стресала прашину са мантила.
Додао је како је сасвим сигуран да су овде сви за краља.
- Сада је, хвала богу, проглашен пунолетним и способним да влада. Требало би сви да славимо што је војска извела пуч и збацила намесништво, зар не?
Девојка га је само погледала, а онда потрчала према Балканској улици и, одлазећи, добацила:
- Хвала још једном, добри господине!
У том тренутку, он у ваздуху осети опори мирис гаса и очи почеше да га пеку. Већ је ходао насумице, ношен с једне на другу страну улице, онако како се кретала раштркана маса, час бежећи пред полицијом, а час јој пркосећи.
Полако је губио снагу и осећај за време. Више се тетурао него што је ходао и није био сигуран колико дуго све ово траје. Сузавац који је долазио из правца Теразија га је све више гушио и он се, између два напада кашља, обрати једном полицајцу.
- Ви, госпдине, изгледа не знате да је ноћас изведен пуч, да су свргнути влада и намесништво и да смо добили младог краља. Он би се силно љутио када би знао да тучете његове присталице! - рече и осети снажан ударац по леђима, после којег изгуби свест.
Kада је отворио очи, видео је комшиницу Стану како му ставља наквашен пешкир на чело. Рекла је да су га њен муж и син препознали, док је лежао на тротоару и донели га у стан.
- Богами, лепо су те удесили, комшија... Срамота, човека у годинама тако да пребију! - завртела је љутито главом и рекла како моли бога да му неко ребро није сломљено.
Он се промешкољи у кревету и осети снажан бол у леђима, који се завршавао на десној страни грудог коша. Али, много више од последица ударца који је данас добио, болело га је сазнање да су га пребили они које је дошао да подржи. Мартовски пуч био је нешто чиме би Србија требало да се поноси, мислио је. Војска и полиција су тиме осветлале образ земљи и народу, који је на улице изашао да им да подршку и да осуди пакт издајничке владе са ђаволом, како је у разговорима са пријатељима називао Хитлера.
- Стано, да ли сам ја све ово сањао? Молим те, кажи ми да јесам, јер ако нисам, не знам како ћу и где ћу од ове полицијске и државне срамоте коју сам данас видео... - рече тихо комшиници, док му је намештала јастук.
Она га тужно погледа, дубоко уздахну и одречно махну главом. Уместо одговора, рекла је да мора да се врати у свој стан, како би завршила припремање вечере.
- Донећу ти за пола сата врућу кокошју супу, а до тада можеш да прочиташ штампу. Ово је вечерње издање... Донесе га маплоре неки младић и отрча даље, као у она стара времена - рекла је Стана уз полуосмех и пружила му новине.
Насловна страна била је пуна фотографија са уличних демонстрација у којима је тога дана учествовао и Симеон и он се осети поносним, упркос болу у леђима који није јењавао. Онда подиже поглед и изненађено закључи како данашњи штампари греше много више од некадашњих. Брзо узе оловку и сам исправи датум. У заглављу је писало да су новине штампане 5. октобра 2000. године, што је за Симеона Тошића, дакако, била бесмислица која га је најпре запрепастила, а затим и слатко насмејала.
Comments