Kада је млади господин Б. ушао у кућу коју је те зиме купио од наследника претходног власника с намером да се у њу усели, она је, према ранијем договору, била на време испражњена. Покојникова родбина је намештај узела себи, а ситно покућство и затечену гардеробу разделила сиротињи. Само је на поду салона, крај великог прозора у углу, лежала једна књига, наизглед сасвим обична, случајно остављена или никоме потребна.
Обузет недоумицама око транспорта намештаја и његовог будућег распореда, што обично прати усељење у нови дом, власник првих дана боравка у кући није обраћао пажњу на ову једину оставштину свог претходника. Али, како су вечери постајале све хладније, помислио је како би било добро да упали ватру у камину. Дрва у дворишту је, према његовој процени, било довољно барем за неколико наредних недеља, па је унео једно наручје цепаница и сместио их близу камина.
Пошто је ватру било немогуће запалити без папира, освртао се по кући, не би ли пронашао било какав комад старе хартије. Једини предмет од папира у читавој кући, била је стара, искрзана књига која је, нетакнута, све време лежала у углу салона. Човек је подиже и одмах примети да јој недостају корице. Без њих се није могао знати наслов књиге, а ни име аутора. Прелистао је неколико првих страница и закључио да се на њима налазе приче о неким необичним људима и њиховим судбинама. Али пошто није био нарочити љубитељ књига, нити су му личности које су се тамо спомињале ишта значиле, помисли како неће начинити никакав злочин ако исцепа првих пар страница и њима покуша да запали ватру. Соба је била све хладнија, па је постојала могућност да се прехлади, уколико што пре не учини нешто како би је загрејао.
Та књига је такорећи безвредна, мислио је господин Б. Да није тако, зар би је претходни власници оставили бачену на под, као једину ствар до које им није стало?
Међутим, цепање страница му није успело ни у првом покушају, а ни у следећим. Kњига је била штампана на сасвим обичном папиру и наизглед се ни по чему није разликовала од других старих књига, па је отуда изненађење њеног новог власника због овог неуспеха било веће. Он напослетку одустаде од првобитне намере и, суочен са хладноћом, одлучи да запали целу књигу.
Приближио је папиру запаљено дрвце шибице, али се ништа није догодило. Дрвце је догорело и благо му опекло прст, а књига је остала онаква каква је и била. Он поново учини исто, али без очекиваног успеха. Ватра није остављала никакав траг на књизи, па чак ни гареж. Потрошивши целу шибицу узалуд, господин Б. се љутито умота у ћебе, покри јорганом по глави и леже да спава.
Сан му, међутим, дуго није долазио. Имао је чудан осећај да је, сем њега, још неко присутан у тој кући и да га кришом посматра. Раније је, понекад, у таквим ситуацијама сумњао да постаје параноичан, али је онда схватио да себе не треба да сматра болесним човеком, јер се испостављало да је сваки његов предосећај те врсте, даљим развојем догађаја био потврђиван као оправдан.
Више пута је те ноћи устајао, шетао по кући и проверавао да ли су сва врата закључана и прозори добро затворени. Осећање тескобе се, међутим, појачавало и он затвори и последњи шалон на прозору до улице, како закаснели пролазници не би могли да га виде. Онда упали ноћну лампу и поче да чита књигу коју је претходно оставио крај корпе за смеће, у намери да је сутрадан баци.
Господин Б, који није могао да се сети када је последњи пут прочитао неку књигу, беше пријатно изненађен занимљивошћу свега што је те вечери прочитао. Зато одлучи да ову необичну књигу не баца. Читао ју је и наредних дана, најпре само пред спавање, али како је одушевљење прочитаним страницама у њему расло, осећао је потребу да чита и током дана. С временом, читање је прерасло у праву страст, па је, где год би кренуо, носио књигу са собом и користио сваки слободан тренутак да прочита понеку нову причу. Тако прође и година.
Пријатељи господина Б, па и људи са којима се пословно виђао, одмах су приметили ову новину у његовом животу и похвално је коментарисали. Али, када прође још неколико месеци, почеше гласно да се питају како то да овај човек све време чита једну књигу. Сви који су коментарисали ову појаву, говорили су како им је познато да има људи који веома споро читају, што је важило и за неке од њих. Ипак, спорост господина Б, иначе темпераментног и окретног човека, чудила их је, па и забринула. Неки одмах посумњаше да он заправо и не чита, већ само жели да код посматрача створи утисак начитаног човека.
- Упознала сам једног који такође није испуштао књигу из руку, па се после испоставило да је неписмен! - рече касирка у продавници где се господин Б. снабдевао, док га је са колегиницом, на паузи, посматрала како се, удубљен у књигу, чешка иза ува.
Да би најзад разрешили ову дилему, таксисти на оближној станици, који су такође коментарисали спорост свог суграђанина, одлучише да га упитају шта је у тој књизи толико интересантно када је увек чита изнова.
- Изнова? Kако то мислите? - изненади се господин Б, али убрзо постаде свестан да је питање таксиста било на месту.
Сада је први пут погледао нумерацију страница и схватио да је за више од годину дана прочитао тек половину књиге. Наредних дана се трудио да чита брже, али се испоставило да му та одлука није много помогла. Број прочитаних страница се веома споро повећавао и он, немајући куд, одлучи да упише курс брзог читања. Ако то не учини, постоји велика опасност да ће се његова читалачка страст завршити на књизи захваљујући којој је и рођена, мислио је и осећао тиху патњу при помисли да због своје спорости можда неће успети да за живота прочита ништа више осим те безимене књиге.
- Не брините господине, све ћете постићи! - рече вођа курса када је обука била завршена. - Ви сте већ сада у стању да за један дан прочитате читаву књигу, испробали смо то.
И заиста, током вежби на курсу брзог читања, он је био један од најуспешнијих полазника. Поглед му је муњевитом брзином прелазио странице текстова различите садржине, а да при том то није био само механички процес. Господин Б. је у потпуности био свестан онога што је прелетао погледом и лако је могао да се сети сваке прочитане реченице.
Али, вративши се својој безименој књизи, он примети да се, упркос његовом упорном труду да убрза темпо читања, ништа није променило. И даље је уживао у свакој прочитаној реченици, али када би на крају дана бацио поглед на преостали део књиге, увиђао је да је на истом. Штавише, многих прича које су се отварале пред њим, није ни било у садржају, на крају књиге, нити је каснијим враћањем на прочитане делове успевао да их поново пронађе. Биле су ту само у тренутку читања, а онда заувек ишчезавале и са страница, и из његове свести.
Схвативши то, господин Б. закључи како би била штета да приче које су га из дана у дан све више одушевљавале и с временом постале његов живот, ишчезну тек тако, па поче да их записује. Kупио је свеску у коју је сваку реченицу која би му се указала током друговања са књигом, пажљиво исписивао и трудио се да ништа не изостави. Али, како је током шетњи градом и даље носио исту књигу и готово све време био загледан у њу, његови познаници и малобројни пријатељи беху све сигурнији да је сишао с ума и почеше да га избегавају.
Једини повремени посетилац био му је господин Ш, власник штампарије и издавач, који се од почетка интересовао за необичну књигу свог пријатеља, али и поред уложеног труда да сазна ко ју је написао, где је и када објављена, није успео да прибави било какву информацију о томе. Сада су га, међутим, више од саме књиге интересовали рукописи њеног власника.
Господин Б. није имао разлога да скрива било шта од свог пријатеља, па му је чак поверио и зашто се латио оловке. Број исписаних свезака се брзо увећавао, а у тренутку сусрета са господином Ш. било их је дванаест.
- Ништа од овога није моје, веруј ми! - рекао је када га је гост упитао да ли би му дозволио да објави неке од рукописа који су се низали.
Затим се, прелистајући исписане странице, дубоко замислио и, загледан у њих, помало забринуто додао:
- Штавише, драги пријатељу, чини ми се да ништа од тога није од овога света.
Ипак, дао је господину Ш. пуну слободу располагања исписаним страницама, јер он сам, како рече, ионако не зна куд би са њима. Одушевљен оваквим одговором, гост је из куће господина Б. изашао са позамашним завежљајем чврсто увезаних свезака.
Много година касније, неки млади човек је, интересујући се за оронулу кућу у којој је некада живео нобеловац Б, од његове родбине сазнао да је некретнина на продају. С обзиром на то да ју је тек требало реновирати, испоставило се да цена није висока, па се лако договорише о купопродаји.
Покојникова родбина је намештај узела себи, а ситно покућство и затечену гардеробу разделила сиротињи. Само је на поду салона, крај великог прозора у углу, лежала једна књига, наизглед сасвим обична, случајно остављена или никоме потребна.
Dragan Jakovljević
Comments